ПИШЕ: Митрополит фанарски Агатангел
Јеванђелски одељак (Матеј 2. 13-23) који се чита у недељу после Рождества Христовог, казује да се Анђео Господњи јавио Јосифу у сну и заповедио му да узме новорођено Дете и Његову Мајку и да се склони у Египат, јер је Ирод намеравао да потражи Христа како би Га убио.
Најпре треба рећи да „борбени“, односно непријатељски, став према Исусу Христу и Цркви није нова појава. Он је постојао одувек.
У суштини, православни етос јесте крсни етос. И заиста је немогуће да искључиво силом нашег разума изразимо богатство крсног пута који нам Бог шаље. Та чињеница прогона, која се кроз историју света непрестано понавља, поставља пред нас једно питање које често захтева јасан и недвосмислен одговор: како човек треба да се односи према прогонима овога света?
Одговор на то питање дају свети и мученици Цркве.
Револуција савести
Људи Божји нису стоици нити безосећајни, нити су, по нужности, добровољни борци. Они су најчешће смирене личности које, уместо да се побуне у часу искушења, предају себе Христу са безграничним поверењем. Тада их Исус Христос ослобађа од бола и испуњава радошћу.
Постоји, међутим, и једна друга страна мучеништва. Прогон светих и хришћана поставља их у прве редове међу онима који постају предмет искоришћавања и угњетавања и чини их солидарнима са свима који страдају. На тај начин хришћанско мучеништво задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање личности и за заједницу личности.
Вера у Исуса Христа до смрти нужно пролази кроз веру у личну савест. Човек је створен по лику Божјем, има небеске корене, неизмерно је већи од света и историје, и управо зато остаје непоколебив. Када га убијају, он благосиља своје џелате и обраћа се њиховој савести. Он одбацује насиље да би призвао једину истинску револуцију — револуцију савести. То нам открива и свети Стефан првомученик.
Непокоравање у име савести и вјере, у име највише личне слободе, показује да власт налази своје границе у тајни личности. Поука прогона јесте да је Бог слобода човека. Личност није од овога свијета и управо зато има моћ да га преображава. Присуство Цркве и њено свједочанство ослобађају свет од судбинске нужности, како би му отворили пут ка силама и плодовима Духа.
Сведочанство вере данас
То је велика порука оних који бивају прогоњени у име Исуса Христа од „Ирода“ сваке епохе.
Данас, када се такозвани Нови светски поредак, у оквиру епохе глобализације, испољава и као наметљиво-управљачко присуство, сведочанство наше савести задобија огромне размере. Оно се непосредно тиче наше садашњости и наше будућности, наше човечности и нашег културног бића, нашег етоса и наше стваралачке снаге, нашег сведочења и нашег присуства — као православних хришћана — у савременом свету.
Хришћани, одричући се сваке земаљске апсолутне власти, позвани смо да постанемо миротворни људи Христови, Онога Који утемељује слободу личности и чини нас носиоцима пуноће Божје.
*Из литургијске беседе Митрополита фанарског Агатангела, на јеванђелско зачало које се чита у недељу по Рождеству (Мт. 2, 13–23).