Појам „Литургија“ потиче од грчке речи λειτουργία, што значи служба, служење или јавно дело. У почетку појам је имао свеобухватни смисао и односио се на богослужење које је Црква вршила заједнички, јавно, у молитвеним местима, кроз одређени скуп обреда, речи, символа и ритуалних покрета. У савременом црквеном речнику Литургија има уже, конкретизовано значење – именује чин евхаристијске службе или чин Тајне Причешћа.
Свети Оци су одредили Божанствену Евхаристију као „Свету тајну над Тајнама“ а такође и као „Тајну Цркве“. Она је заиста само срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њенога јединства са Христом, њене природе као Тела Христовога. Божанствену Литургију установио је сам Христос на Тајној Вечери са својим ученицима говорећи: „Чините ово у мој спомен“. Евхаристија тако представља сећање на Христа.
Света Литургија је у суштини бескрвна жртва коју приноси цела Црква. То је жртва поштовања, жртва потпуног измирења Бога и човека, жртва потпуне молбе и потпуне благодарности. То је иста она крсна жртва коју је принео Господ Исус Христос на Голготи за спасење света и обновљење човека.
Литургија се може описати и као символичко представљање домостроја спасења, целокупног Христовог дела, како би се вернима омогућило стварно учешће у плодовима Његове жртве. Литургијско сабрање, кроз поредак Свете Литургије, поново доживљава све тренутке из живота и искупитељског дела Исуса Христа.
Као врхунац и циљ целог православног богослужења, Литургија се не може ставити у исти ред са службама дневног круга, које су и по називу и по садржају много тешње повезане са током дана, са даном у седмици и празницима богослужбене године. Литургија је пак више од било које друге службе окренута према вечности. Величина на њој савршеног тајинства Евхаристије ни најмање не зависи од тога да ли се она служи на празник или свакодневно. Међутим, Литургија није апсолутно одвојена од времена. Она представља јављање вечног у времену, па је стога на неки начин ипак спојена са богослужењем дневног круга.
Историјски гледано, Литургија води порекло од старозаветних молитвених трпеза, конкретно од пасхалне трпезе, молитвеног прослављања празника Пасхе, сећања на избављење Израиља из египатског ропства. Молитвене трпезе имале су утврђени поредак, састављен од читања Библије, молитава и обедовања, а главни део трпезе сачињавало је благосиљање хлеба и вина. Тајна Вечера, као прва Литургија, коју је служио сам Господ Исус Христос, имала је такав поредак.
Православна Црква данас има три облика Литургије: Литургију Светог Јована Златоуста, Литургију Светог Василија Великог и Литургију Пређеосвећених Дарова. Најчешће се служи Литургија Светог Јована Златоуста, док се Литургија Светог Василија служи само десет пута годишње. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфична и служи се само у периоду Великог поста. У прошлости је, пак, постојало више поредака Литургије, више литургијских типова. Сви су они у основи имали исти „облик“ који се пореклом везује за апостолску заједницу и саму Тајну Вечеру. Разлике су се углавном тицале стила молитава. Данашња Литургија припада византијском (цариградском) литургијском типу који је преовладао у православном свету.
Осим чина припреме приноса (проскомидија), који је постао чин за себе, православна Литургија обухвата два главна дела:
Први део, који обухвата појање, читања и прозбе, јесте поучни део, и назива се „литургија оглашених“, „литургија речи“ или једноставно „сабрање“ (синаксис, грч. σύναξις)
Други део, који обухвата вршење Свете Тајне Евхаристије, приношење дарова, освећење и причешће, назива се „ литургија верних“, „литургија тајне“ или једноставно „Евхаристија“.