Најстарија од свих сачуваних Литургија, Литургија позната под именом Светог Апостола Јакова, брата Господњег, несумњиво је древна Литургија Јерусалимске Цркве, „Мајке свих Цркава Божјих“, како се у овој Литургији ова Црква назива. Припада антиохијском литургијском типу. Није без основа предање да Литургија потиче од Светог Јакова, првог епископа јерусалимског, и сигурно је да она постоји у 4. веку у Јерусалиму. Одатле се проширила по Истоку, особито у Антиохијској Патријаршији. Као Јаковљеву Литургију употребљавале су је Источне Цркве пре Халкидонског Сабора 451. године, па су је Сиријци монофизити задржали и после отцепљења од Православне Цркве. Осим на Истоку, била је делимично распрострањена и на Западу и то приближно до IX века. Сачувана је у Палестини, на Кипру, Закинту, на Синају и у Јужној Италији. Почев од XIX века, постепено се обнавља пракса служења Јаковљеве Литургије на дан Св. Апостола Јакова, 23. октобра.
Литургија Светог Јакова је опширна, што је карактеристично за литургијску праксу светог града, која, за разлику од градских центара, није оптерећена временом трајања. Поклоници су волели дуга богослужења на светим местима, а нарочито у храму Васкрсења, будући удостојени да га посете.
Још једна карактеристика ове Литургије јесте вршење проскомидије по древном чину – пред сам велики Вход, за време певања Херувимске песме – Да молчит всјакаја плот человјеча… Чин ове Литургије од апостолских времена до данас донекле изменио, јер су додате неке песме, као „Јединородни Сине…“, „Свјати Боже…“, Символ вере…
Ова Литургија је дуго била непозната у пракси Српске Православне Цркве. Године 1938. Руска Загранична Црква је издала превод ове Литургије са грчког језика. Исте године, 18. јануара, она је и служена у руској цркви Свете Тројице у Београду.