Име науке литургика (грч. λειτονργική) потиче од грчке речи λειτουργία, која је у античком свету означавала: службу, служење, јавну службу, јавну ствар. „Литургија“ је у Старом Завету означавала старозаветну свештеничку службу у скинији, а затим у Јерусалимском храму. У Новом Завету ова реч означава: опште заједничко јавно дело, или јавну заједничку службу „Народа Божијег“, који богослужбено слави једног истинитог Бога.
Израз православна литургика у савременом православном богословском речнику означава науку која се бави изучавањем светотајинског богослужења Православне Цркве, како целог његовог садржаја и појединих његових делова, тако и услова за његово вршење. Није лако описати границе православне литургике, јер је она испреплетена и са другим теолошким дисциплинама – еклисиологијом, канонским правом, пастирским богословљем, црквеном уметношћу.
Литургика није изум новијег доба; она је у Цркви одувек постојала, у свој својој богослужбеној и молитвеној суштинској дубини и пуноћи, у својој светотајинској стварности, само што није уоквиравана у формалне научне оквире.
Литургика је дуго, све до средине двадесетог века, под утицајем западне схоластике и протестантских покрета и схватања, сматрана за саставни део пастирског богословља. Стога се за тадашњу православну литургику може рећи да је, углавном, била опис поретка, а затим и делимични опис текстова богослужења. Наше време, пак, на овом научном пољу, пажњу често усмерава само на богословско-академско изражавање светотајинског суштинског богословља, док се делимично занемарује њена јако важна пастирско-практична и историјска страна.
У изучавању православне литургике постоје два приступа и правца који се органски преплићу, као и два поља која треба да чине јединствену целину. Од њих је једно светотајинско-суштинско, а друго, светотајинско-историјско (пастирско-практично). Потребно је да ови аспекти буду уравнотежени како би литургика веродостојно изражавала како светотајинску стварност богослужења, тако и његов опипљиви, видљиви израз.