Вечерас стојимо у тишини и страхопоштовању пред тајном Божанске Страсти. Црква нас позива да уђемо у патњу, понижење и неизмерну љубав откривену на Крсту. Пред нама лежи Епитафије, слика беживотног Тела нашег Господа; тишина која говори снажније од било које речи, тишина која открива дубину божанске жртве.
Пророк Исаија је прогласио: „Он беше презрен и одбачен од људи, Човек болова и упознат са мукама… Он беше рањен за наше преступе, Он беше измрвљен за наше безакоња.“
Псалмопојац Давид је, такође, описао патњу Месије: „Прободоше ми руке и ноге… поделише ми хаљине.“ То су била пророчка откровења баш оног часа о коме сада размишљамо. Христова Страст није изолован догађај из прошлости. То је вечно откровење Божје љубави која се сусреће са сломљеношћу човечанства.
Данас човечанство наставља да подиже своје крстове. Ратови бесне широм народа, остављајући за собом разарање, патњу и смрт. Невини животи се губе, породице се разарају, а само Божје створење је рањено. Шуме горе, земље се трују, а животна средина – поверена нам као свети дар – уништава се људском похлепом и сукобима. Крик земље придружује се крику Распетог Христа.
Видимо и крст модерног ропства – људска бића експлоатисана, тргована, сведена на инструменте профита. Видимо крст неправде, где се достојанство људске личности игнорише, где се лик Божији у свакој особи обешчашћује, а патња других се превиђа. У корену свих ових рана лежи дубља трагедија: одбацивање Бога, одбијање да се живи по Његовој вољи. Непослушност – ова древна рана човечанства – остаје узрок смрти.
Свети Атанасије Велики подсећа нас да је Христос примио нашу људску природу да би је исцелио, добровољно се приносећи на крсту како би сама смрт била уништена. Свети Григорије Богослов говори о Крсту као о врхунском изразу божанске љубави – љубави која силази у дубине људске патње како би уздигла човечанство до божанског живота. Свети Јован Златоусти проглашава да је кроз Крст оно што је изгледало као пораз постало победа, а оно што се појавило као слабост открило је Божју моћ.
Епитаф пред нама није само симбол жалости, већ и наде. То је тишина пре Васкрсења. То је сахрана која у себи садржи обећање васкрсења. Гроб постаје утроба новог стварања. Вечерас, док ходамо у процесији са Епитафијем, носимо не само Тело Христово, већ и бол света. Доносимо пред Њега патњу човечанства и ране стварања. Док поштујемо света Страдања нашег Господа, нека и ми постанемо носиоци Његовог мира и инструменти помирења. И док стојимо пред Његовим гробом, нека се чврсто држимо наде да ће светлост засијати у тами и да ће живот тријумфовати над смрћу.