Предстоји нам да протумачимо службу која се често назива и Дванаест Јеванђеља, док је пуни назив овог чина: Чин светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа. Овај назив служба добија због тога што је њен централни елеменат читање дванаест изабраних делова из светих Јеванђеља, делова који сведоче о страдању Спаситеља „чак до крста и погребења“.
Пратећи свог Женика на Голготу, света Црква излаже повест јеванђелиста о ономе шта се дешавало, док сама, у простору између два читања, пева и тумачи оно шта је прочитано. Ово се врши у ноћи између четвртка и петка. Та ноћ је Гетсиманска ноћ Спаситеља који још није распет, али је издат и чија је душа погружена у смртну тескобу. Пред Спаситељевим очима, из Гетсиманског врта и из „адске таме Кајафових двора“, свиће трокрсна Голгота, виђење запечаћеног гроба и најамника који стражаре пред њим. Спаситељ, такође, види и то да остаје Сам, без својих ученика; Он види Петрово одрицање, прогоне и небројене патње која ћe се надвити над Његовом Црквом и која ће Њу пратити све до свршетка века. Од јутра Великог петка, које тада наступа, јасно се види и вече тога дана, вече које се може сажети у свега две речи: Голгота и гроб. О свему овоме казује се кроз читање поменутих Дванаест Јеванђеља.
Због тога, да би се лакше усредсредили у богословско-литургички садржај ове службе, неопходно је проникнути у њену структуру и основне принципе њених сегмената. Пре свега, морамо рећи следеће: чин кроз који се врши доследно тумачење страдања Христовог јесте јутрењe Великог петка, са опширно разрађеним јеванђељским читањима која замењују читање катизми. Ова читања су изабрана тако да осветљавају страдање Христа из неколико праваца, те представљају доследне етапе страдања, које су изображене кроз садржај четири канонска Јеванђеља.
Прво читање, кроз ово читање из Јовановог јеванђеља (Завет Светих Страдања, зачало 48; 13, 31-18, 1), света Црква пре него што ће Христа показати окрвављеног, нагог, понижаваног, распетог и погребеног, показује лик Богочовека у свој Његовој мудрости и красоти, омогућавајући тиме вернима да сазнају и виде Ко се приноси на жртву, Ко ћe трпети поругу, бол, крст и смрт. Да би човек у потпуности схватио колика је дубина понижења које је Христос прихватио, нужно је да претходно схвати, наравно у оквиру наших ограничених (људских) могућности, колика је Његова узвишеност. Прво читање из Јеванђеља заправо је икона Логоса изображена речима, икона Христа који је „пред Пасхом распећа и спреман је на страдање“.
Јеванђељско читање започиње речима Господа Исуса Христа, речима којима се утврђује основни смисао Његовог страдања: „Сада се прослави Син Човечији“ (Јн. 13, 31). Али, кроз страдања оваплоћеног Лoгоса прослави се и Отац, јер Сам Христос сведочи о томе када каже: „И Бог се прослави у њему“. Знајући да је Бог љубав, тада се кроз и у страдањима Логoca управо прославља та неизрецива Љубав, јер њена узвишеност јесте управо спремност на жртвовање. О томе сведоче следеће речи: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Христос управо предаје душу Своју за пријатеље Своје, казујући следеће: „Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради његов господар; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам“ (Јн. 15,14-15).
Пуноћу знања принео нам је Христос. Пуноћа божанства којом је Он иснуњен, кроз заједницу љубљених у Њему, разоткрива нам знање о оном најважнијем: знање о Богу. Они који воле једни друге у Христу, задобијају откривење о Богу јер, обитавајући у Христовој љубави, они самим тим обитавају и Триипостасном Богу, јер: „Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14,23). Волети, а бити сам, није могуће. Због тога се образ Божији одражава у најцеловитијој и најпотпунијој заједници, у светој Цркви, тојест само онима који активно живе у тој заједници. Али, нагласимо и ово: у Цркви (заједници), која је основана на љубави и која обитава у љубави, дата је икона (образ) Триипостасног јединства. Обитавање у савршеној заједници јесте обитавање пo образу и подобију Божијем, тј. пуноћа обожења. Овај део приводи нас ка признавању унутрашње повезаности учења о личности Христа као Богочовека, о Цркви као телу Богочовека и о природи Божанства као Оца и Сина и Светога Духа, Тројице једносуштне и нераздељиве. Осим тога, поменута молитва јесте и молитва за спасење јер обитавати у Оцу и Сину и Светоме Духу значи једно, бити спашен. Божија суштина је апофактична, али Бог је достижан, тј. катафактичан у човеку као образу и подобију Божијем јер, најсавршенији човек, Христос, оваплотивши се у пуноћу свецелог човечанства, истовремено је Бог Лoгос и човек. Због тога, и заједница љубави, тј. света Црква, представља заједницу која је једино могућа у Христу и собом представља икону Триипостасног јединства, казујући нам, такође, и истину о томе да је Она (Црква) и јединство људи у Христу.
На основу наведеног, може се и потребно је рећи да ако људи обитавају у саборном јединству у Христу, тада они представљају образ јединства Пресвете Тројице, Тројице која обитава у њима, по обећању Христовом. Бог, како нам се Он сам открио, јесте заједница Личности, тј. заједница Оца и Сина и Светога Духа. Непомешаност и не раздељивост Лица Пресвете Тројице пројављује Њихову саборност. Због тога јереси попут монархијанства, модализма или аријанизма, и јесу антисаборне јереси, и као такве сасвим оправдано су осуђене од стране свете Цркве.
Вратимо се започетом излагању.
Богочовек, Један од Тројице, иде да рашири руке на крст, пројављујући тиме највећи израз љубави према човеку. Саборна филокалија и теосис сједињују се у једну целину, пројављујући суштину спасења: „Спасење си учинио посред земље Христе Боже, на Крсту су пречисте руке Твоје биле приковане, заједно сви језици кличу: Господе, слава Теби“.
После три антифона и сједалног, чији је садржај усредсређен на Јудино злочињење (које директно изражава принцип сотонине антисаборности), чита се друго Јеванђеље (Јн. 18, 128, зачало 58), које нам сведочи о хватању Исуса од стране војника (предводи их Јуда издајник), које су послали првосвештеници; затим, о Петровом одрицању, шамарању Исуса у кући Кајафе и о довођењу Исуса пред Пилата. Након читања певају се антифони (4, 5. и 6.), који се усредсређују на даљу судбину Јуде:
Данас Јуда оставља Учитеља и прихвата ђавола,
ослепљује се страшћу среброљубља,
и одпада од светлости, помрачени.
Јер како могаше гледати,
продавши светилник за тридесет сребрника?
Но нама засја Пострадали за свет.
К Њему завапимо:
Ти који си пострадао и састрадаваш са људима,
Господе слава Теби,
Након мале јектеније, пева се сједален (7. глас):
Који те начин Јудо, учини издајником Спаса?
Да ли те Он од друштва апостолског одлучи?
Да ли те лиши дара исцељивања?
Да ли са њима вечераше, а тебе од трпезе одгурну;
да ли осталих ноге умивши, твоје презре?
О, колика си добра заборавио?
И твоје, дакле, неблагородно показа се расположење,
а његово неизмерно проповеда се дуготрпљење,
и велика милост.
У трећем јеванђељском читању (Мт, 26, 57-75, зачало 109), имамо сведочанство о томе како је Исус, у дому Кајафе, сведочио о Себи као Сину Божијем, те да због тога бива попљуван и тучен. У овом читању из Јеванђеља, такође, имамо казивање о Петровом одрицању и о његовом покајању.
Седми антифон (8. глас):
Безаконицима који су Те ухватили,
трпећи,овако си, говорио, Господе:
Ако сте и ударили пастира,
И расули дванаест оваца, ученике моје,
могао сам призвати више од дванаест легеона анђела;
но дуготрпим да се испуни
што сам вам објавио преко пророка мојих, непознато и скривено;
Господе, слава Теби,
Петар који се трипут одрекао,
одмах је разумео што му је речено,
него принесе Теби сузе покајања:
Боже, очисти ме и спаси ме.
Осми антифон (2. глас):
Реците, безаконици,
шта сте слушали од Спаса нашега?
Нисам ли вам закон изложио и учења пророка?
Како, дакле, помислисте да Пилату предате,
од Бога дошавшег Бога Логоса и
избавитеља душа наших?
Да се разапне! викаху,
они који непрекидно уживаху твоје дарове,
и мољаху да добију злочинца уместо добротвора,
убице праведника.
A Tи си, Христе, ћутао трпећи њихову суровост,
хотећи да пострадаш
и да спасеш нас, као Човекољубац.
У четвртом јеванђељском читању (Јн. 18,28-19,16; зачало 59), изложен је дијалог Спаситеља и Пилата, а такође и сведочење о бичевању Господа. Спаситељ још једном, пред вратима смрти, сведочи о Себи као Истини. Скептицизам, као плод неверовања, поставља питање: „Шта је истина“, а Истина је пред њим, Истина која је предата порузи и мучењу. Као последње пројављење истинског скептицизма, који не може бити обично „уздржавање од суда“, по речима Секста Емпирика, имамо вољно или невољно изругивање над Христом, о чијој истинитости сведочи и сам скептик. Једноставније речено: у односу према Христу нема и не може бити неутралности. Истина о венцу од трња и пурпурној ризи, као и невољно исповедање самог скептика који има потребу да све подвргне руглу, заправо је његово (невољно) сведочење о Истини. To је основни смисао овог читања. Следећи, десети антифон (6. глас), још интензивније наглашава оно шта је прочитано:
Онај који се оденуо светлошћу као хаљином,
наг на суду стајаше, и по образу шамар прими,
од руку које је саздао.
А безакони народ,
на Крст прикова Господа славе.
Тада се црквена завеса раздра,
сунце се помрачи, не могући гледати Бога осрамоћенога,
од кога дрхти све и сва.
У једанаестом антифону имамо прекор Јеврејима због преступа и безумног предавања Исуса на распеће и смрт:
Уместо добара, која си учинио Христе,
роду Јеврејскоме, на распеће Те осудише,
појивши Те оцтом и жучи.
Но, Господе, дај им, по делима њиховим,
јер не разумеше твоје снисхођење.
Дванаести антифон још више усиљује те прекоре:
Ово Говори Господ Јудејцима:
Народе мој, шта ти учиних, или чиме ти досадих?
Слепце твоје просветлих, губавце твоје очистих,
човека који лежаше на одру подигох,
Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати?
Уместо мане жуч, уместо воде оцат,
уместо да ме волите, на крст ме приковасте.
Нећу више подносити, но позваћу моје народе,
и они ће ме прославити са Оцем и Духом,
и ја ћу им даровати живот вечни,
У петом читању (Мт. 27, 3-32; зачало 111), казује се о Јудином самоубиству, затим о саслушавању Господа у Пилатовом преторијуму и осуди Спаситеља на смрт. Надовезујући се на претходно, ово (пето) јеванђељско читање даје нам неколико детаља: ћутање Господа на питање и оптужбе првосвештеника и старешина Јудејских, по предсказању пророка Исаије (погл. Ис. 53, 7), затим о покушају Пилатове жене да утиче на мужа да не чини зло и Пилатово прање руку. Тринаести антифон (6, глас), посвећен је размишљању на тему давања слободе разбојнику, док је дуго ишчекивани Месија, Христос, сила Божија и Божија Премудрост, од стране Јевреја предат на поругу и смрт. Четрнаести антифон (8, глас), садржи размишљања о благости Спаситеља који је прихватио разбојника за сапутника и размишљање о самом разбојнику који се покајао. Кроз овај антифон омогућено нам је да се упознамо са бескрајно дубоким, умилитељним образом Христа који је распет на крсту и чија је свемогућност, као Бога Логоса, управо и пројављена кроз тy Његову неизмерну благост. Петнаести антифон (6. глас), посвећен је воспјеванију Распетог Сина Божијег, и он овако гласи:
Данас виси на дрвету,
Онај који је на води земљу утврдио.
Венцем од трња се крунише,
Онај који је Цар Анђела.
Лажном порфиром огрће се,
Онај који је огрнуо небо облацима.
Шамаре прима,
Онај који је у Јордану ослободио Адама.
Клинцима би прикован, Женик Цркве.
Копљем би прободен Син Дјеве.
Поклањамо се страдањима твојим, Христе.
Поклањамо се страдањима твојим, Христе.
Поклањамо се страдањима твојим, Христе.
Покажи нам и славно твоје Васкрсење.
Истој теми је посвећен и богородичан:
Гледајући Те где висиш Христе,
Она која Те роди, завапи:
Каква је то необична тајна коју видим Сине мој?
Како на дрвету умиреш телом причвршћен,
Даваоче живота?
Након мале јектеније следи сједален (4. глас), који је изузетно важан по својој садржини јер у евхаристијском смислу потврђује догмат искупљења Крвљу Христовом:
Искупио си нас
пречасном Крвљу својом од клетве законске;
на крсту прикован и копљем прободен,
излио си бесмртност људима,
Спаситељу наш, слава Ти.
У шестом јеванђељском читању (Мк. 15, 16-32; зачало 67), света Црква излаже сведочење о самом распећу Господа. У овом читању, чији је почетак истоветан са два претходна (поруга и бичевање у Пилатовом двору), казује се и о распећу Господа заједно са двојицом разбојника, а такође и о хуљењу коме је био изложен распети Христос од стране својих непријатеља, као и од стране разбојника који су трпели исте муке као и Господ. Али, можемо приметити да са хуљењем престаје један од распетих разбојника који се, попут блудног сина, коначно освестио. Шта је то што је тог разбојника зауставило од даљег хуљења на Господа? Била је то унутрашња истина Онога који је страдавао, била је то сила кротости која је учинила још једно велико чудо, чудо да разбојник који је распет на крсту, тада препозна и пред свима исповеди веру у оваплоћеног Сина Божијег. Након богородичног узглашава се прокимен који изображава све тескобне и мучне тренутке који су пратили распеће Господа:
Разделише одећу моју међу собом,
и за хаљину моју бацише коцку.
У седмом читању (Мт. 27, 33-54; зачало 13) имамо садржину која је истоветна са оном из претходног читања, само што нас ово упознаје са још неким детаљима: земљотрес и остала знамења која су пропратила Христову смрт (погл. стихове 51-53), као и исповедање вере капетана (сотника): „Заиста овај бијаше Син Божији“ (54. стих). После овог читања из Јеванђеља следи проузношење Пс. 50. Осмо читање (Лк. 23, 32-55; зачало 111), надопуњује претходно сведочење о ономе шта се дешавало на Голготи, молитвом распетог Спаситеља: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (34. стих). Речи којима су хулили на Спаситеља („Спаси себе и нас“), биле су показатељ зла које непрекидно стреми да погази и профанише како Божанску природу Христа, тако и сав смисао онога шта је Он учинио. Наиме, Христос није дошао да спашава Себе, него да „положи душу Своју за читав људски род“. Речи; „Спаси себе“ јесте она унутрашња противречност у човеку према ономе шта је учинио Христос. Премудри Логос изабрао је пут који нема ништа заједничко са безумљем оних који настоје да се самоспашавају и самоузвисују. Христос је изабрао пут који нас учи да се молимо за своје непријатеље, кроз чега се, између осталог, пројављује Његова Божанска природа. Само слепоћа оних који су са мржњом гледали у Христа, управо им она није допуштала да виде оно шта се дешавало. На жалост, та слепоћа остала је карактеристика свих који оповргавају Христа и од себе одбацују веру не само у првим годинама постојања хришћанске Цркве, него и данас, двадесет векова касније. Са друге стране, благоразумни разбојник, који је хтео да види и да чује, прихватио је Христа и удостојио се спасења. Љубав према непријатељу, молитва за непријатеља, то је нешто шта се не може пронаћи у свету егоизма и егоистичним побудама; то је нешто што долази од Бога и представља непосредно пројављење Божанства, као и очевидна потврда Његовог постојања. Након овог јеванђељског читања следи канон који се састоји од три песме (пета, осма и девета), тзв. трипеснец, чији је аутор свети Косма Мајумски.
Ирмос: К Теби јутрењујем, који си из милосрђа себе према паломе понизио неизмењиво, и до страдања бестрадално се приклонио, Речи Божија мир даруј ми Човекољубче.
Тропари: Оправши ноге, и предочистивши се сада причешћем божанске твоје тајне Христе, твоји служитељи са Сиона на велику Гору маслинску с Тобом узиђоше, певајући Тебе, Човекољубче.
Гледајте пријатељи, рекао си, не бојте се, јер сада се приближи час да ме ухвате, и да будем убијен рукама безаконика. А ви ћете се сви разбежати, мене оставивти, које ћу поново сабрати да проповедају мене Човекољубца.
После те песме следи кондак, икос и Синаксар. Кондак и икос посвећени су изображењу страдања Пресвете Богородице. Наиме, казујући о страдању Господа, света Црква истовремено говори и о Богородици чија су страдања била блиска по сили и светости страдањима Њеног Сина, Спаситеља нашег Исуса Христа.
Икос: Своје јагње овца гледајући на заклање вучено, следоваше Марија, распуштене косе са другим женама овако наричући: Куда идеш, чедо? Ради чега тако брзо пут свој довршаваш? Није ли опет друга свадба у Кани Галилејској, и тамо сада хиташ, да од воде и њима вино учиниш? Хоћу ли и ја с Тобом чедо, или ћу Те овде чекати? Дај ми реч, Речи, немој проћи поред мене ћутећи, који си ме чисту сачувао. Јер си Ти Син и Бог мој.
Христос је заиста дошао на брак, али не у Кани Галилејској, него на свој сопствени брак са Црквом; Он сада не претвара воду у вино ради угодности гостију, него сада Своју крв излива у Животворну чашу вечности, пружајући је свима које је желе ради обручења душе са Божанским Жеником (погл. Јн. 6, 27). To је најдрагоценије пиће јер његова цена је смрт Богочовека, смрт ради које је срце Пресвете Богородице преиспуњено немерљивом тугом.
Након икоса и Синаксара, певају се две преостале песме трипеснеца:
Ирмос: Стуб злобе богопротивне, божанствени младићи поругаше, а против Христа подижући се безакони синедрион, планира празне ствари, смишљаше како да убије Онога који у шаци живот држи; Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Тропари: Отресите сан са трепавица, рекао си Христе, ученицима, и у молитви бдијте, да не дођете у искушење, a особито Симону, јер на јачега долази веће искушење. Петре, разуми мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Нечисту реч усана, никада нећу изрећи против тебе Владико, с Тобом сам готов и умрети као разуман, ако се и сви одрекну, повика Петар. Ни тело, ни крв, но Отац Tвoj откри ли Тебе, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Дубину божанске премудрости, и разума, ниси сву испитао, a дубину мојих судова ниси схватио човече, рече Господ. Будући, дакле, тело, не хвали се, јер ћеш се трипут одрећи мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Одричеш се, Симоне Петре, да ћеш учинити брзо, што је речено; и к Теби слушкиња једна пришавши, уплашиће те, рече Господ. Но горко заплакавши, ипак ћеш наћи милостивога мене, Кога сва твар благосиља, славећи у векове.
Девета песма
Ирмос: Часнију од Херувима, и неупоредиво славнију од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу ми Те величамо.
Тропари: Погубна чета богомрских, скупина лукавих богоубица, опколи Тебе Христе, и као неправедна вукоше Створитеља света, Koгa ми величамо.
He разумевајући закон безбожници, гласовима пророчким, учећи се узалуд, као овцу на неправедно заклање вукоше Тебе Господара свих, Кога ми величамо.
Опколише као пси многи, и ударивши Царе, образ твој шамаром, питаху Te, и на Тебе лажно сведочаху, a Ти се претрпевши, све си спасао.
Девето јеванђељско читање (Јн. 19,25-37; зачало 61), казује о Спаситељевој бризи о Пресветој Богородици. Наиме, то је Његов одговор на Мајчинску тугу. Ово читање окончава се повешћу о пробадању Христових ребара. To чини један војник са копљем који се, према предању, касније обратио у хришћанство и мученички пострадао за Христа. Стих из овог читања: „Један од војника прободе му ребра…“, проузноси се и приликом проскомидије.
Након читања из Јеванђеља следе самогласне стихире кроз које се тумачи, али и подробније казује о мучењима и понижењима којима је подвргнут Христос. Десето читање (Мк. 15, 43-47; зачало 69), даје нам више детаља о погребу Исуса Христа који је организовао Јосиф из Ариматеје. Ово читање, као и два наредна, већ се односе на тајанствене догађаје Велике суботе. Једанаесто читање (Јн. 19, 38-42; зачало 62) казује о Јосифу, али и још једном Христовом ученику, Никодиму коме је Спаситељ открио истину о тајни Крштења (погл. Јн. 3. глава). После читања певају се самогласне стихире, кроз које се чини својеврсна рекапитулација свега онога шта је на Свом страдалничком путу претрпео Спаситељ света. Дванаесто читање (Мт. 26, 62-66; зачало 114) представља закључно сведочење о страдању Исуса Христа. Синаксар који се чита после пете песме трипеснеца, несумњиво даје велики број одговора, а истовремено нам даје и објашњење смисла самог дела спасења.
Приредила редакција портала „Кинонија“