Теолошка антропологија не почиње дефиницијом човека, већ његовим положајем у односу. Човек се у библијском и патристичком предању не разуме као самосвојна индивидуална супстанца, него као личност (πρόσωπον) чије постојање бива тек у релацији. Сам појам πρόσωπον у свом изворном значењу не означава унутрашњу психолошку структуру, већ „лице окренуто ка другом“, присуство које се открива у сусрету (Јован Зизијулас, Биће као заједница (Београд: Отачник, 2001), 43–49). Отуда и хришћанско разумевање човека не полази од његових својстава, него од начина постојања, од односа као онтолошке категорије.
Ова релациона онтологија, која свој пуни израз добија у тројичном богословљу, показује да личност није нешто што човек „има“, већ нешто што се догађа (Исто, 17–22). Личност постоји у мери у којој је у односу, у слободи и у љубави. Међутим, историјски развој пастирске праксе Цркве није увек успевао да сачува ову егзистенцијалну димензију антропологије. У одређеним контекстима, теолошки говор о човеку био је редукован на нормативни и морални регистар, при чему је конкретно људско искуство, страх, стид, унутрашња фрагментација – остајало недовољно саслушано (Александар Шмеман, За живот света (Београд: Хришћанска мисао, 1994), 30–38).
Насупрот томе, гешталт психотерапија полази од човека као процеса који се непрестано обликује у пољу односа. Сам појам Gestalt означава целину која није збир делова, већ динамичку форму која настаје у интеракцији организма и средине (Wolfgang Köhler, Gestalt Psychology (New York: Liveright, 1947), 110–115). Човек није затворен ентитет, већ биће које се конституише на граници контакта (Kontaktgrenze), месту где се унутрашње и спољашње непрестано додирују, сударају и преговарају (F. S. Perls, Ego, Hunger and Aggression (London: Allen & Unwin, 1947), 17–20).
Гешталт психотерапеут који остаје у овом пољу не заузима позицију коректора или тумача истине, већ сведока процеса. Његов рад не усмерава се на уклањање симптома, већ на обнављање способности за контакт. Како истичу Перлс, Гудман и Хеферлин, неуроза није „болест личности“, већ прекид у континуитету искуства, неспособност да се буде у пуном контакту са собом и светом (F. S. Perls, Ralph F. Hefferline, and Paul Goodman, Gestalt Therapy: Excitement and Growth in the Human Personality (New York: Julian Press, 1951), 15–18). У том смислу, терапијски однос постаје простор у којем се личност поново осмељује да буде присутна.
Ова присутност, у гешталт терминологији означена као Awareness, не подразумева пуку когнитивну свесност, већ егзистенцијалну будност, способност да се буде са оним што јесте, без избегавања и без насиља над искуством (Erving Polster and Miriam Polster, Gestalt Therapy Integrated (New York: Vintage Books, 1973), 5–9). Управо ту се открива дубља сродност између гешталт терапијског става и теолошког разумевања вере. Јер вера (πίστις), у свом библијском значењу, не означава интелектуално пристајање уз одређене истине, већ поверење, ослањање, остајање у односу (P. Tillich, Dynamics of Faith (New York: Harper & Row, 1957), 1–4).
Христов начин одношења према човеку у јеванђељима не заснива се на процени моралне исправности, већ на прихватању конкретне личности у њеној ситуацији. Он не укида грех, али га не поставља као предуслов за однос (Мт. 9, 10–13; Јн. 8, 1–11). Овај парадокс, истина без условљавања, представља саму срж хришћанске антропологије. Како примећује Максим Исповедник, Бог не познаје човека по његовој природи, већ по начину његовог кретања ка другом (Максим Исповедник, Ambigua, PG 91, 1088–1092).
Психотерапијски однос који остаје уз човека и онда када нема напретка, када се понављају исти обрасци и када нада није видљива, представља облик егзистенцијалне доследности који се може разумети као имплицитна теологија. Она није артикулисана догматским језиком, али је у потпуности сагласна са хришћанским разумевањем вере као верности (Hans Urs von Balthasar, Theodramatik I (Einsiedeln: Johannes Verlag, 1973), 85–90). Вера се овде не исказује речима, већ истрајношћу присуства.
У том контексту, нада не функционише као обећање будућег исхода, већ као димензија односа у садашњости. Како истиче Франкл, човек може издржати готово свако „како“ уколико му је омогућено „зашто“. У гешталт приступу, то „зашто“ (Viktor E. Frankl, Man’s Search for Meaning (Boston: Beacon Press, 2006), 121–125) се рађа у самом процесу контакта, у простору у којем личност поново постаје целина. У гешталт приступу, то „зашто“ се рађа у самом процесу контакта, у простору у којем личност поново постаје целина.
Овај рад, стога, не настоји да упореди теологију и психотерапију као два система, већ да покаже како се теолошка истина о личности може сведочити у самом начину одношења према човеку. Тамо где постоји спремност да се други не редукује, да се остане на граници контакта и да се издржи неизвесност процеса, тамо се већ остварује оно што теологија именује као веру која делује кроз љубав (Гал 5, 6).
У таквом простору, где се нада показује као квалитет односа, а не као пројекција будућности, појављује се и један специфичан тип терапијског присуства који не тежи ни утешној мекоћи ни нормативној строгости. Реч је о ставу који спаја јасноћу границе са способношћу за дубоко разумевање, у којем се контакт не замењује симпатијом, нити се прихватање претвара у попустљивост. Такав терапијски етос одликује се прецизношћу, будношћу и извесном оштрином која није израз дистанце, већ поштовања личности другога.
Гешталт психотерапеут који делује у овом кључу приступа клијенту као неком ко је способан да стоји у пуноти сопства онога што јесте. Он разуме афекте, али им не подлеже; препознаје рањивост, али је не експлоатише; остаје у контакту, али не губи меру. Управо та мера, која није техничка, већ егзистенцијална, омогућава да се однос одржи и онда када је наелектрисан, када се појављује отпор, или када клијент покушава да помери границе контакта. У том смислу, јасноћа границе није супротстављена саосећању, већ га чини могућим.
Оваква терапијска позиција не почива на религијском језику, нити на експлицитним теолошким претпоставкама, наизглед. Сведочи једну дубоку веру у човека као личност, не као објекат интервенције, не као носиоца функција или симптома, већ као биће које има унутрашњу тежњу ка смислу и интегритету. Та вера се не исказује кроз велике речи, већ кроз истрајност у односу, кроз одбијање да се други поједностави или сведе на једну димензију свог искуства.
У таквом приступу, терапијски однос постаје простор у којем се човек не идеализује, али се ни не напушта; у којем се не обећава спасење, али се омогућава постојање; у којем се не релативизује одговорност, али се она не користи као средство притиска. То је простор у којем се, без икаквог конфесионалног обележја, остварује један од најдубљих захтева теолошке антропологије: да се личност сретне као личност.
У савременој гешталт психотерапијској пракси човек се не посматра као изолована психичка јединка, већ као целина у којој су мисли, осећања и поступци нераскидиво повезани са контекстом у којем личност живи и делује. Такав приступ подразумева да се личност разумева као јединствена и непоновљива целина која се обликује у динамичком односу са својим окружењем, односно са ширим пољем у којем функционише (Сузана Мојсиловић, интервју за часопис Благодарје, у ком ауторка истиче да гешталт терапијски приступ обухвата целокупну личност: мисли, осећања и поступке, као и окружење у којем особа живи и функционише).
У том хоризонту, могу се разазнати две кључне осе које одређују квалитет таквог односа: Сусрет, као спремност да се други заиста види, и Мера, као одбијање да се тај сусрет претвори у насиље, зависност или симулацију. Управо у напетости између Сусрета и Мере, вера у човека као Личност престаје да буде теоријска претпоставка и постаје жива, делатна стварност.
Сусрет и Мера остају кључне координате оваквог односа.
Сусрет, јер личност не постоји изван односа.
Мера, јер сваки однос који губи меру прети да постане насиље.
У простору између Сусрета и Мере, вера престаје да буде говор о Богу и постаје начин бивања са човеком.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“