Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Јеленом Родић, оснивачем образовног комплекса у Новом Саду. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ.
- Драга Јелена, каже се да је породица домаћа Црква и да у њој стичемо прва знања о вери и животу. На почетку нашег разговора, замолићу Вас да поделите са нама како је текао Ваш пут узрастања у вери и животу?
Хвала на предивним речима иако пребогатим по свом садржају и дубинама, ипак се у свим чулима могло осетити и више, па до оног најсветијег у нама, а то је бити човек међу људима. Сестра и ја смо, слава Богу, одрастале уз породице где се живела вера и где су се поштовале основне људске вредности, где су се славили Божић, Васкрс, слава и остали празнични дани. Најлепше успомене из детињства везане су за Бадње вече, уз оца који нам је рецитовао и тумачио Горски вијенац, уз нану која нас је испраћала речима: Бог нека вас чува, и мудро напомињала да све у животу радимо „са начиномˮ, а то су заправо речи нашег вољеног патријарха Павла: „Будимо људи“. Одрасли смо у породици где се на помен имена Светог Василија Острошког устајало и уз крсни знак изговарало: „Слава му и милост!“.
У духу свега наведеног, било је потпуно природно да сам још у најранијем детињству осетила и препознала дар вере. Кроз свакодневна послушања која сам као дете извршавала, бивало је и оних послушања која су се непримећено могла избећи, али ја никада нисам избегавала рад, јер сам знала да није битно шта други виде и кажу, јер Бог све види и зна. Рано сам дошла до спознаје да је савест у нама заправо Господ у нама. Тај принцип живота је остао до данас, савест као глас Божји у човеку ме увек води, учећи ме да будем човек, да живим у љубави настојећи да увек волим и праштам.
- Реците нам нешто и о улози манастира Острог у Вашем животу?
Острог у мени изазива најлепша осећања, уплиће прошлост, садашњост и будућност као оне раскошне платенице коју су наше баке и прабаке носиле на својим главама. То је темељ наших живота, почетак и крај, место где смо крштени, венчани, где смо славили Господа и узносили најлепше хвале, место где смо бдили у молитви пред нашим Светим Василијем Острошким. Острог је место где се укрштају путеви наших предака, то је наша родна груда.
Одласци под Острог су безбројни. Љубав и поштовање према свецу су изнад свега, јер су наши животи једно велико чудо Светог Василија чудотворца. Архимандрит Јосиф (Павићевић) из Доњих Рсојевића који је саградио храм Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу, најближи је род нашој баки по оцу, Милосави (рођеној Павићевић). Њена жеља је била да се земља која је њој припадала дарује острошкој обитељи. Не можемо замислити живот без острошке светиње и молитвеног покровитељства Светог Василија Острошког. Родна кућа нашег оца Блажа, налази се у Богмиловићима преко пута Острога. Наша породица својевремено је дала своју кућу да у њој буде школа и да ту живи и учитељ. Боравили су у две просторије да би школа функционисала, а сигурно је и то један од благослова за нашу школу.
- Обишли сте велике и знамените светиње широм хришћанске васељене. Иако није лако изразити све утиске у оквиру једног одговора, ипак ћу Вас замолити да поделите са нама драгоцена сећања са ових благословених путовања.
Свако путовање је једна интимна прича и једно сведочанство љубави Божје. Од Јерусалима где нисам осетила ни глад, ни жеђ нити умор, до преподобне мати Матроне која је спасила нашу Милу молитвеним покровитељством и мајчинском љубављу.
Неколико дана пред тежак Милин пад, радосно трчећи, пала је ударивши главу на мермер, том приликом изгубила је свест и дисање. Приликом Милиног пада, пала је и фотографија преподобне мати Матроне и на исто место се исцепала, где се и Мила ударила. У болници на груди су јој ставили баш њену играчкицу из колевке коју смо са осталим играчкама даровали болници као израз благодарности због Милиног новог рођења. Све је прошло без икаквих последица, чак ни модрице није било. Мила је сада апсолвент Академије СПЦ за уметност и консервацију.
Не могу да не споменем Божић у Сан Фрациску за време литија у Црној Гори, као и мој додир кивота Светог Јована Шангајског, дар суза и унутрашњег преображаја, као и отварања срца и душе за ствари које су тек долазиле.
Топле руке Преподобне мати Параскеве – Петке у Јашију, подсетиле су ме на све молитве које је наш кум прота Теодор Катић читао поред честице моштију у предивном храму у Сремској Каменици посвећеном Рождеству Пресвете Богородице.
Крст од винове лозе Свете Нине равноапостолне просветитељке Грузије, Јордан и омиљени празници уз вољену икону Богојављења, Крстовдана и Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Васкрс на Крфу, Кипар са тамошњим чудима боравка на месту живљења мог заштитника на чији сам датум празновања и рођена. Поменућу и радост одласка на Синај, али и чудесан благослов пред чудотворним руским иконама Пресвете Богородице. Ту је и одлазак код Свете Ксеније на чији смо датум 6. фебруара отворили Образовни систем. Походили смо Трново, Софију, а наравно, готово све задужбине светих Немањића. Слава Богу на свим овим даровима и благословима.
- По промислу Божјем, на прелепом месту у Новом Саду, основали сте образовни центар о којем ћемо детаљније говорити у наставку нашег разговора, али у овом тренутку ћу Вас замолити да нам кажете како сте дошли на ту идеју и како су изгледали први кораци?
То је време када смо имали троје мале деце. Тадашње животне околности и велика искушења, отворила су нам пут за селидбу у место рођења наше деце у Аугсбург (Немачка), али срце није дало иако је све било договорено. По Божјем промислу удружујемо знање, жељу, вољу и могућност, и бирамо тежи, али благословенији пут да оснујемо вртић и школу без икаквог бизнис плана. Бог нам је дао, а ми умножили уз (с)трпљење, како првог дана, тако и ових дана када улазимо у пунолетство нашег подвига.
- Целокупан образовни центар је под молитвеним покровитељством Светога Саве који је заштитник свих учитеља и ученика, али и поред тога, Ви сте Ваше школе посветили великим угодницима Божјим, па и анђелским силама бестелесним. Ваш вртић носи назив „Анђео чувар“, упознајте нас са његовим деловањем и особеностима?
Имена су дошла по Божјем премудром промислу. Вртић носи име „Анђео чуварˮ. Прелепо и сврсисходно, име је предложио Његово Високопреосвештенстви Митрополит бачки г. др Иринеј. Владика је дао свој очински благослов и тиме украсио ово наше благословено дело. Млађа ћерка Анђела која сада студира у Лондону, такође, под покровитељством Светог Саве коме је посвећена наша црква у Лондону, кренула је у наш вртић са две године, увек са осмехом и увек до победе.
- Свети Кирило и Методије, равноапостолни просветитељи и учитељи, молитвено закриљују Вашу основношколску установу. Како бисте нам представили ову школу?
И то је једно чудо Божје и израз неисказаног промисла Његовог. Наш син Милан пре времена је рођен, управо на дан спомена светих равноапостолних Кирила и Методија, учитеља словенских. Својим благословима ово дело су благословили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки г. др Иринеј, као и Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски г. Василије.
- Природно је да овај низ закључимо представљањем Ваше средње школе која је посвећена светим цару Константину и његовој мајци Јелени. Које су специфичности ове школе и у чему је сагледан њен значај?
Наша Гимназија носи име „Цар Константин и царица Јелена“, решење о дозволи за рад стигло је баш на дан њиховог молитвеног спомена, 21. маја / 3. јуна. Истог дана, били смо на екскурзија прве генерације у Нишу, на дан славе Града, а боравили смо у нишкој „Медијани“, тако је дошло до тога да наша гимназија понесе име великог цара Константине и његове благоверне мајке Јелене.
- После подробне приче о Вашем образовном центру и умног путовања кроз Ваше здање које је изнутра украшено иконама и симболима који указују на наш хришћански идентитет, можемо ли рећи да је Ваш образовни центар својеврсни храм науке?
Наш дивни блаженопочивши парох, свештеник Миленко Јеловац, увек ми је говорио да су моја породица, кућа и школа, као моја црква и да ту уређујем најбоље могуће ствари дајући свој максимум. Ја сам то дословно схватила и према сваком детету се опходим као да је моје, а то учим и запослене, да постоје правила која морамо да поштујемо, али ако се деси да у одређеној ситуацији не знају како да поступе, решење је лако, јер требамо поступити на исти начин као према својој деци.
Без икакве рекламе ми смо постигли да нам људи долазе из разних социјалних профила и друштвене стратификације, а дубоко сам уверена да су управо препознали баш ту нит, ту искрену атмосферу велике породице. Сви ти сусрети и суживоти дубоко су урезани у нама, свако дете је за нас уникатно и као такво уклопљено у социјални мозаик сваког напретка и правилног психо-физичког развоја.
- Шта бисте поручили родитељима који планирају да своје дете упишу у Вашу основну или средњу школу?
Сви су добро дошли! Наш вољени Патријарх Порфирије нам је једном приликом рекао да будемо према свима Светосавски, а то значи да свако осети вртић и школу као своју кућу, било којој вери да припада, као и они који веру нису спознали. Следимо савет нашег мудрог патријарха и тим се дословно руководимо. У нашем образовном раду имао децу из целог света и свих вероисповести, сви су добродошли.
- Колико рад са децом утиче на Ваше лично усавршавање и узрастање у свакоме добру?
Изузетно утиче. Деца долазе, проводе време код нас и онда одлазе, а највећа садисфакција је када их сретнемо и кажу нам да им је период боравка код нас био најлепши део живота. Тада је душа већа за број и знамо да смо им животе обојили најлепшим нијансама, ударили смо јак темељ и систем правих вредности, припремајући их за живот и све оно што живот носи.
- Почаствовани смо што од првог дана пратите рад мисионарског портала „Кинонија“. Какав је Ваш доживљај и који су Ваши утисци?
Свакако, пратимо „Кинонијуˮ са радошћу и поштовањем. Почаствовали сте ме овим разговором. Користим прилику да изразим срдачну захвалност, теби драги наш Браниславе, што са толико љубави помињеш нашег вољеног и у срцима увек присутног протођакона Влада Јарамаза који је својим појањем отварао анђеоске двери, а благодарност теби, јер много волиш нашег кума оца Бобана Јокића.
- Шта бисте поручили нашим читаоцима?
Ваши читаоци су већ на правом месту, а то је за свако поштовање и узор. Хтела бих да им се захвалим на издвојеном времену и пажњи коју су посветили читајући наш искрени разговор.