Две крајње етапе земног живота Исуса Христа јесу непорочна утроба Пресвете Богородице, из које се родио Спаситељ, и нови гроб, у који је положено Његово тело након скидања са крста. Једном речју, то је излазак из вечности и поновни улазак у њу, уз напомену: Христов гроб постаје Источник живота. Смрт постаје живот, а гроб постаје ложница бесмртности.
Како се то могло догодити?
Одговор на ово питање света Црква нам даје кроз богослужење Велике суботе. Признавајући Христа као Сина Божијег, признајемо и Његову победу над смрћу и Адом. У Делима апостолским (2. глава) и Посланицама апостола Павла (нпр. 1. Кор. 15. и Рим. 6.), детаљно се излаже учење о смислу и последицама васкрсења као реалне победе над смрћу. У том смислу можемо рећи да су речи апостола Петра (погл. Дела ап. 2, 24-28), у дан Педесетнице, откривење јављено управо смрћу и васкрсењем Христа. Тај део Дела апостолских јасно казује о обитавању Господа у Аду и о Његовој победи над смрћу. У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни спис), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (када је реч о времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти.
Казивање започиње изображењем „тога како се мрак преисподње озари светлошћу Богочовека који сиђе у таму вечну. Патријарси, пророци и праведници, који тамо беху, одмах препознаше Онога кога толико дуго чекаше и о коме су сведочили током свога живота. Сатана покуша да се супростави Спаситељу, али се кроз читаву преисподњу зачуше речи: „Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“ (Пс. 24, 7). Пророци Давид и Исаија ликују, препознавши у томе гласу своја пророштва о победи над смрћу, Адом и о васкрсењу мртвих. Побеђени и сметени Сатана, упита: „Ко је тај цар славе“, а Давид рече: „Господ крепак и силан, Господ силан у боју. Господ над војскама; он је цар славе“ (Пс. 24. 8-10). Док је изговарао те речи, појави се Спаситељ, пружајући десницу свима који су Га са вером очекивали. Господ пружа руку Адаму и осталима, изводи их из преисподње уз свеопште ликовање светих, а арханђел Михаил отвара Рај онима који су ослобођени…“. Овај одломак заправо је сажетак онога о чему сведоче химне које се певају на Велику суботу и које говоре о тајанственом, страшном и радосном догађају Спаситељевог силаска у Ад. У основи тих химни заправо је древно црквено предање које је у нераскидивом јединству са благовешћу о Христовом васкрсењу још од најранијих времена постојања свете Цркве.
Јутрења Велике суботе започиње као обично: после шестопсалмија и велике јектеније пева се тропар Благообразни Јосиф…, а затим:
Слава…
Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,
тада си Ад умртвио блистањем Божанства;
а када си умрле из преисподње васкрсао,
све Силе Небеске клицаху:
Животодавче Христе Боже наш, слава Теби!
И сада…
Мироносицама женама крај гроба
пришавши анђео говораше:
Мириси мртвима приличе,
а Христос се показа трулежи стран.
Већ смо напоменули да се ове песме појављују при крају службе вечерње на Велики петак, и да оне изражавају основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Христа телом у гробу, Његов победнички силазак (душом) у Ад, и да то, све заједно, пројављује зору Пасхе са њеним првим зрацима. Победоносног и Крепког Господа, света Црква исповеда и кроз три статије непорочних. Архимандрит Михаил износи претпоставку да је на Тајној Вечери, поред осталих псалама, проузношен и Пс. 118, а наглашавајући израз „певали“ (погл. Мт. 26, 30; Мк. 14, 26), он каже: „У наставку пасхалне вечере, Јевреји су певали псалме на „Алилуја“, тј. Пс. 113-118, делећи их на два“ дела: Пс. 113 и Пс. 114, певали су у време вечере, a остале псалме по окончању јела. Господ је са својим ученицима, по свему судећи, следио овај обичај, тако да је из дома изашао уз певање Пс. 115-118″. Уколико је претпоставка архимандрита Михаила тачна, тада је Господ, крећући на страдања, умирио и Себе и све присутне, певањем овог псалма који се стихослови и над Његовим телом. To je велика и нада и утеха за све верујуће када се растају са драгим и блиским особама.
После читања Пс. 50, започиње певање канона Таласима моpcким…, који ћемо навести у целости:
Прва песма
Ирмос: Онога који је некада таласима морским покорио гонитеља мучитеља, под земљу (данас) сакрише потомци онда спасених. Но ми, као девојке, певајмо Господу: Јер се славно прослави.
Тропари: Господе Боже мој, исходну и надгробну песму певам Теби, Који си ми погребом твојим отворио улазе живота, и смрћу смрт и Ад умртвио.
Тебе гope на престолу, и доле у гробу, Спасе мој, схватајући сва надсветска и подземна бића, потресаху се због твог умртвљења, јер си надумно виђен мртав, Живоначалниче.
Да испуниш све славом својом, сишао си у дубину земље; јер од Тебе се не утаји састав мој који је у Адаму; и погребен, мене иструлела ново твориш Човекољубче.
Трећа песма
Ирмос: Тебе који си на водама обесио сву земљу незадржно, твар видевши на Голготи обешена, ужасом многим би обузета, вапијући: Нема светога, осим Тебе, Господе.
Тропари: Символе погребења Твога показао си, умноживши виђења; а сада тајне твоје богочовечно си разјаснио, и онима у Аду, Владико, који вапију: Нема светога, осим тебе, Господе.
Раширио си руке, и сјединио си раније растављене. A савијањем, Спасе, у плаштаници и Гробу разрешио си оковане који вапију: Нема светога, осим Тебе, Господе.
Гробом и печатима, обухваћен си добровољно, несместиви, јер си богоделатно у делима показао силу твоју, онима који поју, Човекољубче: Нема светога, осим Teбe, Господе.
Четврта песма
Ирмос: Авакум провидевши твоје на Крсту смирење, у заносу клицаше: Ти си прорекао државу моћнога, Добри, заједничарећи са онима у Аду, као свемоћан.
Тропари: Седми дан осветио си данас, којега си раније благословио престанком од дела; јер ствараш све и сва, и ново твориш суботвујући, Спасе мој, и оживљавајући.
Снагом бољега, којим си Ти победио, душа твоја од тела се разлучи, раскидајући двојне везе, смрти и Aдa, силом твојом, Логосе.
Ад сретнувши Те, Речи, угорча се, гледајући. човека обожена, ранама покривена, и Свемогућноделатна, па од страшног виђења, погибе.
Пета песма
Ирмос: Видевши Исаија, незалазну светлост твога Богојављења, Христе, које се милостиво према нама догодило, јутрењујући од ноћи, клицаше: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима, и сви на земљи обрадоваће се.
Тропари: Ново твориш, Творче, поставши земљан, и плаштаница и гроб објављују, Речи, тајну која Ти је саприсутна; јер Благоразумни саветник, представља савет Онога који Те је родио, и у Теби ме величанствено преобрази.
Смрћу смртно, и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмртујући што си примио; јер тело твоје не виде трулежи, Владико, нити душа твоја чудесним начином у Аду не би остављена.
Из безбрачне прошавши, и прободен у ребра, Створитељу мој, из њих си учинио обновљење Еве, поставши Адам; уснувши надприродно сном природноживим, и живот подигавши из сна и трулежи, као Свемоћан.
Шеста песма
Ирмос: Би прогутан, али не задржан у утроби китовој Јона. Јер носећи праобраз Тебе Који си страдао и погребу био предан, као из одаје, из звери изиђе, и говораше стражи: Ви који чувате сујетно и лажно, милост сте себи изгубили.
Тропари: Убијен си био, али се ниси одвојио, Речи, од тела које си примио, јер и ако се и разори храм твој у време страдања, али и тако једна беше Ипостас Божанства u тела твог. Јер у обома Један си Син, Речи Божија, Бог и човек.
Човекоубиствен, но не богоубиствен би пад Адамов; јер ако и пострада тела твога земљана суштина, али Божанство остаде нестрадално; а трулежно твоје на нетрулежно си променио, и васкрсењем показао си извор живота нетрулежног.
Царује Ад, али не влада вечно над родом човечијим, јер Ти, положивши се у гроб, Моћни, живоначалном десницом браве смрти си развалио, и проповедао си тамо уснулима од века, нелажно избављење, поставши Спасе, прворођени из мртвих.
Седма песма
Ирмос: Неизрециво чудо! Онај који је у пећи избавио преподобне Младиће из пламена, полаже се у гроб мртав, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Тропари: Рањен би Ад, примивши у срце, Рањенога копљем у ребра; и стење огњем божанским уништаван, на спасење нас који, певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Сјајан Гроб! јер примивши у себе Створитеља као спавајућег, показа се божанска ризница живота, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Законом умирућих, полагање у Гроб прима Живот cвиx, и Њега показује извором васкрсења, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Једно беше Божанство Христово у Аду, и у Гробу, и у Рају, нераздвојно са Оцем и Духом, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Осма песма
Ирмос: Нек иступи из себе дрхтећи небо, и нек се затресу темељи земље, јер гле у мртве се рачуна Онај који живи на висинама; и у гроб мали прима се као странац; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Тропари: Разруши се пречисти храм, а васпоставља палу скинију: јер Адаму првоме, Други, Који на висинама живи, сиђе дo Адових ризница; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Престаде смелост Ученика, а Ариматејац Јосиф првенствује јер гледајући мртва и нага Бога над свима, измољава и сахрањује, кличући: Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
О чудеса нових! О доброте! О неизразивог стрпљења! Јер вољно се под земљом запечаћује, Онај који живи на висинама, и као варалица БОГ бива клеветан; Њега младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Девета песма
Ирмос: He ридај мене мати, гледајући у гробу Сина, кога си у утроби бесемено зачела; јер ћу васкрснути и прославићу се, и изнећу у слави, непрестано као БОГ, оне који Те вером И љубављу величају.
Тропари: У страном твом порођају, избегавши болове надприродно, бејах блажена, Беспочетни Сине; а сада Тебе, Боже мој, гледајући бездахна мртва, мачем жалости прободена сам страшно; но васкрсни, да се узвеличам.
Земља те покрива по мојој вољи, но страше се Адови вратари, Мати, видећи Me одевена у окрвављену хаљину освете; јер, поразивши непријатеље крстом као БОГ, васкрснућу одмах, и узвеличаћу те.
Нек’ се радује твар, нек се веселе сви земнородни, јер непријатељ Ад би оплењен; жене с миром нека сусрећу, јер избављам сверодног Адама са Евом, и у трећи дан ћу васкрснути.
Ирмоси које сусрећемо у наведеном канону, дело су једне жене, највероватније монахиње, Касије (9. век). Прве четири песме дело су Марка Монаха, а остале су дело Косме Мајумског (8. век). Након шесте песме певају се кондак и икос (6. глас), и чита се Синаксар, коме претходи стих, који више подсећа на двостихни епиграф:
Узалуд чуваш Гроб, стражо!
Јер рака не може задржати Саможивот.
Када је реч о Синаксару, не обазирући се на његову релативну краткоћу, њега одликују изузетне богословске мисли, уметнички изрази и крајње јасна формулација.
Пасха је већ ту, у Великој суботи, попут плода у мајчиној утроби; и заиста, за још неколико тренутака, догодиће се преславно рођење тог Плода, догодиће се Празник над празницима и Радост над радостима.
Какав је то гледани призор? Какав је то садашњи одмор? Цар векова, извршивши страдањем домострој, у гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање. Њему ускликнимо: Васкрсни Боже, суди земљи, jep Tи царујеш од века, имајући неизмерну велику милост
Овде у први план иступа један васкрсни мотив литургије на Велику суботу. Наиме, кроз речи наведене стихире, као и кроз остале химне које се проузносе тог дана, све више и више примећујемо пројављење светлости наступајућег васкрсења, светлости која разгони таму Голготе и гроба. Свештеник се облачи у пуно одјејаније и три пута окадивши плаштаницу, излази са њом и са светим Јеванђељем на трократни опход око храма уз певање Трисветог. По уласку у храм, пева се тропар Благообразни Јосиф…, а за тим и тропар пророштва (2. глас):
Христе, Који држиш све крајеве,
изволео си да будеш гробом држан,
да би из Адових жвала избавио човечанство
и васкрснувши оживио нас, као Бог бесмртан.
Читање из Књиге пророка Језекиља (37, 1-14), значајно је због тога што нам даје слику свеопштег васкрсења приликом Другог Христовог доласка, надопуњујући истовремено слику Суда која нам је дата кроз Матејево јеванђеље и Јованово Откривење. Након читања пророштва, следи прокимен (из Пс. 9), на 7. глас:
Васкрсни, Господе Боже мој, нека се узвиси рука твоја, не заборави сасвим убогих твојих.
Стих:
Хвалићу Те, Господе, свим срцем мојим, јављаћу сва чудеса твоја.
Након прокимена чита се Апостол (1. Кор. 5,68 и Гал. 3,13-14), где су ова два дела из Посланица спојена у једну целину, јер оба фрагмента казују о неопходности нашег одступања од старих грехова и навика, напомињући да нам је потребно да се са светлим празником Пасхе сретнемо у брачној одежди поста и покајања. Затим следи певање Алилуја (5. глас), и певање стихова:
Да васкрсне Бог, и развеју се непријатељи његови,
и дa беже од лица његова сви који Га мрзе.
Као што ишчезава дим, да ишчезну;
као што се топи восак, на домаку огња.
Тако да се подигну грешници од лица Божија, а праведници да се узвеселе.
Следи затим читање Јеванђеља (Мт. 27,62-66; зачало 134). Нa крају бива целивање плаштанице, приликом певања стихире: Приђите, ублажим Јосифа… Што се тиче часова, они се служе у своје време (по уставу).
Приредила редакција портала „Кинонија“