„Уста Христос од гроба као силан и посрами оне који Те мрзе, и који измолише од Пилата да чувају тело Твоје и ставише печате на камену и стражу поставише. О њихове слепоће! Против своје воље показаше васкрсење и не хотећи благовестише нама, који у њега верујемо, да (као што) је дошао у свет и девичанску утробу сачувао неоштећену, па тако и од гроба васкрсе, запечаћеним каменом показавши божанство. Стога сви у радости ускликнимо Њему: избави људе, своје, човекољубче, од руке варвара, који насрћу на нас, и спаси душе наше, алилуја.“
* * *
Ова Херувимска песма налази се у рукописном типику манастира Хиландара (бр. 493, л. 158, 14. век) и рукописном типику манастира Крке (бр. 26, л. 1, 16. век). Објавио ју је професор Прибислав Симић (Богословље, Београд 1965, св.1-2), уз следећу напомену:
„У нама доступним грчким рукописима објављеним код Goara, Brightmana и Димитријевског нема ове песме. Нема је ни у руским рукописима, па зато претпостављамо да је ово дело неког анонимног српског песника из средине 14. века. Да је ова песма, заиста, настала у 14. веку види се по томе што се у поменутом Хиландарском типику налази многољествије цару Стефану Душану. Ово потврђује и завршни текст песме где се моли избављење од непријатеља који насрћу на нас. Ти непријатељи су Турци, који су у то време продрли на Балкан и почели да освајају православне земље.“
Приредила редакција портала „Кинонија“