Из поука Светог Теофана Затворника
Морамо бити искрени према себи: пуко поштовање црквених правила, исправност у делима, доличност и грађанска честитост – још увек нису сигурни докази да у нама куца срце истинског хришћанског живота. Све је то добро, али ако у тим делима нема живог духа и пламене љубави према Христу, она пред Богом немају вечну вредност. Таква дела можемо упоредити са прелепим киповима у којима нема живота. Исправан часовник ради добро, његови зупчаници се окрећу беспрекорно – али зар ћемо икада казати да у њему има живота? Тако и људи често пред светом „имају име да су живи, а заправо су мртви“ (Откр. 3, 1) у суштини ствари. Истинска вредност хришћанског живота не мери се спољашњом формом, већ унутрашњим приношењем срца.
Само истинска ревност тежи чињењу добра у свој његовој пуноти и чистоти. За добрим делима она жуди као за хлебом насушним, док грех сматра својим смртним непријатељем. Када некога заиста мрзимо, нама постају одбојни не само он, већ и његови познаници, ствари које користи, па чак и боја коју воли – све што нас на њега подсећа. Тако и истинска ревност за Бога мрзи грех чак и у најмањим траговима и помислима.
Може ли се очекивати икакав духовни успех ако у нама нема те силне, полетне ревности? Ако нешто не захтева напор, ми ћемо то можда и испунити. Али чим се појави потреба за жртвом или већим трудом – одмах одустајемо. Мученици су, напротив, радосно ишли у смрт, грејани управо тим унутрашњим огњем који је био јачи од страха и бола. Погледајте разлику у природи: тешка дереглија се креће споро и мучно, док је лаконогој срни или хитрој веверици трчање и скакање чиста радост. Тако је и са нама: ревносно богоугађање је радосно уздизање ка Богу које човеку даје крила. Без те радости, сви наши напори постају сувопарно бреме које једва носимо.