Христос Васкрсе!
У свијетлим данима Христовог Васкрсења веома мало значаја дајемо појединим стварима, догађајима и дјелима, која су се нас ради и нашега спасења ради догодила и догађају се сада и кроз сву вјечност. Христос је примио на себе човјечанску природу родивши се од Пресвете Дјеве Марије, затим је поднио пљување, бичевање, трнов вјенац и Крст, да би потом страдао и умро нас ради и опет устао из дубине ништавила нас ради. Христос је Васкрсао. Међутим, знамо ли, заиста, суштину Христовог Васкрсења?
Икона Христовог Васкрсења један је од кључних дјела која осликава догађај овог Свепразника. Наиме, када посматрамо икону Васкрсења уочавамо неколико личности, наравно, ту је прије свега централна личност Господ Бог Исус Христос, затим, Свети Јован Крститељ, потом цареви Давид и Соломон, пророци, чак се на неким иконама изображава и покајни разбојник, а на послетку имамо и прародитеље Адама и Еву. Веома битна, суштинска ствар је однос Господа Христа и Адама и Еве који су изображени на икони Васкрсења. Ту видимо Господа Исуса како се држи за подлактице прародитеља. Не за дланове, као што бисмо ми то учинили када смо у некој провалији и паду, па да бисмо се боље и чвршће држали за нашег спасиоца, ухватили бисмо се за дланове. Међутим, у православној иконографији Адам и Ева се не држе за Христа, него шта више, каква премудрост дубокоумних иконографа и фрескописаца, Христос се држи за прародитеље који сагрешише Богу. Зашто?
У Рају, када су Адам и Ева сагријешили и видјели своју наготу, сакрили су се од лица Божјег. Господ их је тражио по рајском врту, није их могао видјети ни наћи, јер су се посакривали. Сада у дубини Ада Господ опет силази и не налази Адама и опет понавља спасоносне рајске ријечи, овога пута: Адаме, гдје си? Толико је први човјек пао, толико је сагријешио и толико је утихнула Божанска љубав у њему, да и у дубинама Ада Господ Спаситељ није могао познати Адама, своје створење и свој Образ, толико се Адам изобличио. Али Адам је познао Његов глас, осјетио је опет Рајску топлину и пружа руке Спаситељу и виче и грми из дубине: Ево ме Господе! Спаси ме, Господе. Подигни ме, Господе. Он плаче, јеца и запомаже. Он сада тражи Господа. Од Раја па до Ада, од пада па до Васкрсења, од Адама па до Христа, све је стало у једној реченици Ево ме Господе. Адам у Рају рида, Адам у Аду рида, Христос у Рају плаче, Христос у врту плаче, Христос у Аду плаче. Каква премудрост Божја. Од Адама до Христа све је испуњено ридањем и плачем, а од Христа до Адама весељем и надањем. Опет се трачак Рајске свјетлости вратио човјеку, који је са Адамом замро, али не и умро.
Господ Исус Христос не само да држи Адама и Еву, него и бива држан. Не само да Он васкрсава, подиже човјека, него и Себе приближује човјеку. Васкрсење није само нас ради него и Христа ради. Зар не рече Христос намјеснику Јудејском Пилату: „Ја сам за то рођен, и за то сам дошао на свијет да свједочим истину.“ Христос је дошао до краја да испуни Истину, а то је да страда као што и сâм Он говораше својим ученицима, али на послијетку и да Васкрсне. И, заиста, Христос је Васкрсао. Нашао је Адама и Еву у Аду, нашао многе Свете душе, а у последњем моменту у покајном разбојнику Рај отворио. Колико треба да смо радосни због свепобједног поздрава Христос Васкрсе, истом мјером и тоном треба да се радујемо ријечима, Адамовском ридању Ево ме, Господе.
Ево ме, Господе!
Ваистину васкрсе!
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“