Да бисмо ми као словесна бића разумели љубав Божју у овоме свету и како Бог дејствује у животу свакога од нас, треба да препознамо два процеса, два дејства Божја у нашем животу. Прво дејство је Божји промисао који пре свега доноси човеку радост, мир, љубав и све оно што је добро. Човек који се труди свим силама да иде путем Божјим и да испуњава Божје заповести, који следи Господа у сваком кораку и на сваком месту, ходећи тим путем промисла Божјег радује се свему свету и већ овде осећа наслеђе вечнога живота.
Друго дејство је Божје допуштење које је, такође, израз љубави Божје према нама, с тим што многи, знајући шта је Божје допуштење, имају страх када се у животу догађа нешто неочекивано, а што ми доживљавамо као лоше. Божје допуштење сваког од нас стиже само из једног јединог разлога – када скрећемо са пута Божјег, а то значи само једно, да нас гордост одводи на странпутицу живота. Корен сваког греха је увек и једино гордост која је у стању да збаци човека као што је збацила и самог Архангела са неба и која лови људске душе у овом свету. Допуштење Божје дејствује у оном тренутку када смо склони страсти гордости која чини да се одричемо од Божје помоћи и да се уздамо сами у себе. То је најједноставнији пример како дејствује гордост у нашем животу.
Бог нас је створио као словесна, разумна бића и дужни смо да користимо разум не на зло него у корист свога спасења. Ако се окренемо ка злу упропаштаваћемо себе и своје спасење, и ако човек крене у том правцу на њега дејствује промислитељска сила која се назива допуштење Божје. По учењу светих отаца допуштење може бити двојако. Једно (теже, дубље, опасније) је допуштење ради одвраћања, а друго допуштење ради уразумљења.
Од чега нас то одвраћа допуштење Божје, односно промисао Божји?
Бог нас учи да схватимо да без Њега ништа не можемо да урадимо, да не можемо без Њега да достигнемо савршенство. Ово прво допуштење Божје које је теже и болније за човека односи се на људе који упадају у страст гордости и почињу да се уздају сами у себе. Они се удаљавају и одвраћају се од Бога, скрећу са Божјих путева и не желе сједињење са Њим. Бога не можемо да поништимо тиме што се одвраћамо него уништавамо саме себе и Бог онда допушта својим промислом на такве људе врло тешка животна искушења. Повлачи се благодат Божја са човека, он постаје отворен за демонска дејства, упада у грехе и све то зло које Бог није створио и све лоше што доживљава дешава се под тим демонским утицајем. Такви људи падају у тешке грехе, падају у гордост, у гнев. Догађају се тешке животне ситуације где они постају потпуно немоћни, то можемо да видимо да се догађа свуда око нас, људи често падају у тешке животне околности, немоћи људске, болести из којих се врло тешко извлаче. Дакле, када Бог види да човек пада у гордост која бесповратно води у пропаст, Он допушта да се човеку догоде неке ствари у животу са циљем да човек не изгуби душу, односно, читавога себе за вечни живот, да се врати Богу, да се исцели и да окрене своју душу ка вечном животу. То се зове допуштење ради одвраћања.
Друга врста допуштења Божјег која је блажа од ове јесте допуштење ради уразумљења, када Бог дозволи да човек упадне у разна искушења али не одузима од њега своју благодат да он буде потпуно немоћан него тражи од њега да се бори против тих искушења и страсти које га нападају. Човек онда нема никаквог мира, стално је у неким новим невољама, бори се, тражи неки излаз, тражи мир. Ми стално тежимо неком миру, тражимо мир, а нема мира осим у Христу, не постоји ван Бога никакав мир, постоји лажни мир који се врло лако разруши и разнесе када наиђу неке тешке животне околности. Дакле, Бог тада допушта да човек ратује у том стању али не повлачи благодат од њега него благодат невидљиво сарађује са човеком у његовој борби против страсти и догађаја који су га снашли. Циљ је опет исти – да се човек врати Богу, окрене Богу, да крене да се узда у Бога свим својим срцем, свим својим бићем и да потпуно схвати оно прво блаженство којим сви треба да закорачимо на путу спасења ка Царству небеском, а то је блаженство смирених, „блажени сиромашним духом“, да достигнемо у ту меру да познамо да без Бога не можемо ништа да чинимо. У Јеванђељу Господ каже: „Без мене не можете ништа чинити“ – ми то прочитамо и схватимо, али у пракси, у живом односу са Богом не знамо шта то значи, него се уздамо у себе и онда се мучимо.
То дејство Божје никад се неће променити у овоме свету, јер Бог је човеку дао све силе и створио га да може да живи тако да позна истинитог Бога и кроз то наследи вечни живот. У односу на све ово то значи да човек који у себи има благодат Божју неће никада пасти. Дакле, ако ми успемо да смиримо себе, да се ослонимо на Бога (то су свети Божји људи постизали у животу), онда нећемо пасти у грех и сагрешење, јер грех и сагрешења се и догађају искључиво оног тренутка када човек отвори простор за гордост и благодат се повуче од њега. Онда га сналазе догађаји ван промисла Божјег, допуштења Божја, која наводе човека да се бори да се поново сједини са Богом и да поново задобије благодат Божју. Значи то је важно да схватимо да бисмо разумели како Бог дејствује у овоме свету, односно, преведено, како љубав дејствује у овоме свету. Многи то не разумеју, многи замишљају да је љубав неки идилични однос са Богом но видимо да то није тако. Некада нам се чини да је дејство Божје љубави у свету нешто страшно за нас, међутим, најдубљи однос човека и Бога показује да се све то односи на вечност, на вечно спасење човека, тако да све што ради Бог и што допушта – допушта ради нашег спасења.
Како се ми осећамо када се повуче благодат Божја са нас, кад упаднемо у ту димензију Божјег допуштења? То се зове богоостављеност, ми осећамо као да нас је Бог напустио у неким тренуцима живота. Богоостављеност, такође, дејствује на два начина и то су оци објаснили на два примера који се налазе у Светом писму. Та богоостављеност има сличности са Божјим допуштењем, али она дејствује на један другачији начин. Те две врсте богоостављености су – напуштање благодати, или смањење, умањење благодати коју Бог даје човеку.
Прва врста је ради тога да би се, пре свега, прославио Бог. Тај пример у Светом писму јесте праведни Јов. Јов је био богат човек, имао је све и прослављао је Бога. Нико осим живог Бога није знао за то, људи су видели да је он богат, да га је Бог наградио многим земаљским добрима, сматрали се да је он верујући, али уопште нису знали како он верује. Међутим, када се десило да у једном тренутку све то изгуби и питао се зашто му је Бог узео све, Бог му је одговорио: „Зато, да би људи видели да ти верујеш у мене, да ме волиш“ и онда му је вратио све назад. Смисао тог догађаја богоостављености јесте управо да се прослави Бог, да људи виде и прославе човека који је заправо Божји човек. Бог прославља тог човека на тај начин што покаже његово трпљење, његову љубав према Њему, не само кроз земаљска добра која има, него кроз немаштину, да човек који истински воли Бога кад му је добро та се љубав не мења ни кад он изгуби све и кад нема више ништа. Е, ту се одвија борба о нашим душама, ту кључну улогу има наша вера. Ако немамо вере ми падамо, ако имамо вере ми опстајемо на том путу. Бог нас учи свему томе, Бог нам даје веру.
Пример друге врсте богоостављености је апостол Павле. Где год је ишао по свету и проповедао реч Божју око њега су се пројављивала разна Божја чудеса, већ је стекао и велику земаљску славу, и догоди му се једна врста богоостављености, једно Божје допуштење да је добио како каже „жалац у тело”. У Светом Писму не пише тачно шта је, али дао му се неки проблем у телу који га је мучио, имао је неку болест која га је држала. Молио је Бога два пута да оступи од њега. Та је болест опет дошла под утицајем сатане, односно демонских сила. Све зло које се догађа долази са те стране. Али каже, Бог му је рекао – Доста ти је благодат Моја.
Дакле, та врста богоостављености, односно Божјег допуштења се догађа да се човек не би погордио. Када видимо како се пројављују бесконачна Божја чудеса може да нам се догоди да се са њима поистоветимо, да поверујемо да некако то ми сами радимо и то је врло опасно. Зато је Бог допустио тај жалац у телу апостолу Павлу и кроз то показао једну велику духовну врлину, суштину вере у Бога, суштину Православља. Није смисао нашег живота да будемо здрави или супериорни. Ми можемо и болесни да прослављамо Бога. Можемо у болесничкој постељи да будемо у заједници са Богом, свеједно нам је у каквом смо стању земаљском. Важно је да ли смо у заједници са Богом или нисмо. Никад се православни хришћанин и прави хришћанин не моли да га Бог излечи и да нема никаквих проблема. Не. Он се моли да му Бог дâ трпљење у томе да може то што га је снашло по промислу Божјем односно по допуштењу Божјем да носи са радошћу и са благодарењем Богу, да га то не ломи. То је суштина Православља.
Ако то не схватимо на правилан начин, никада нећемо бити срећни. Зато, обратимо се пре свега својим умом и срцем Богу, разумимо како Бог дејствује у овом животу и избавимо се од страха и сваке зебње да може нешто да нам се догоди ван промисла Божјег. Ништа се не догађа ван промисла Божјег и ван допуштења Божјег. Зато имајмо чврсту веру, молимо се Пресветој Богородици и уздајмо се да ће нам она помагати и помаже нам да издржимо до краја овоземаљског живота и да у овом животу наследимо и вечни живот и Царство небеско, Царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“