У суморној свакодневици ужурбаности, обавеза, каријера, циљева које нам намеће друштво у којем живимо, човек све чешће долази до осећаја бесмисла. Мада, материјално сигурније него што је то било пре 40 – 50 – 100 година, али за многе и даље недовољно обезбеђено, друштво нам намеће одређене стандарде и норме које је потребно испунити. У мору обавеза које јесмо или нисмо сами одабрали, човеку остаје све мање времена за личну доградњу и усавршавање у заједници. Живећи по правилима „морања” и „очекивања”, човек занемарује своје интуитивне осећаје. Своје могућности сазнања човек своди само на ниво разумних, мисаоних процеса, али опет у одређеним условљеностима и датостима, а не у потпуној слободи коју свако носи собом и рођењем својим.
У једној варијанти, човек често у несрећама и тешкоћама призива име Божје желећи објашњење због чега му се тренутно дешавају лоше ствари. У другој, човек ретко благодари на добрима која му се дешавају сматрајући да је, ето, сасвим по заслузи и жељи (срећне околности) да нам се дешавају само добра. Међутим, између ове две, у периодима стварања, процеса рада, акумулације, човек често, поготово надомак циља, може да уђе у осећање (искушење) бесциљности свега. Ово полуистинито осећање оптерећује човека одвајкада. Кажемо полуистинито, није потпуно, јер је, уистину, искушење којим највећи противник Божји жели да обесхрабри човека онда када је на добром путу. А опет, кажемо и да има истине, јер овај свет и овај живот овакав какав јесте, земни, нагонски, смртни, заиста нема никаквог смисла, нема циља, без заједнице са Господом. Нема никаквог значаја сав наш рад и сав напор ако кроз различите таленте и службе, које свако носи у себи, не сјединимо људску природу, најпре себе, са вечношћу, са Господом.
Неретко остајемо неми на животне проблеме, болести и невоље које човек трпи. Неретко немамо објашњења, осим људске слабости услед пада. Међутим, у таквим тренуцима слабости, нада мора да надјача очај. Жеља мора да победи немоћ. Идеја мора да победи препреку. Вера и поверење мора да изгради снагу и однос са Господом у којем ћемо, без икакве сумње, увек имати помоћ свише, већу.
Примери попут Тесле и његове бескомпромисне посвећености раду, Пупина и његове практичне креативости, Достојевског и потпуног приступа проблематици људске душе и нарави, показују са каквим жаром и приступом велики људи, остварени делатници, осликавају ток историје (која извире из мисли Божје и улива се у Царство небеско). На тај начин дајемо и одговор на нашу тему, који се закључује као потреба унутрашњег одговора на бесмисао свакодневице, унутрашње светлости човекове душе, која мора освештати бесмисао материјалног света. Како ништа под капом небеском, а ни изнад ње, по својој природи није лоше, већ постаје лоше начином употребе, тако свако одсуство од Бога води у бесмисао. Сваки рад у овом животу који нема за циљ заједницу, најпре заједницу са Богом, али и међусобне људске заједнице, које ће опет свака кроз своју службу водити општем васпитању и повратку Богу (читај безусловном животу), остаје бесмислен. Опет, сваки рад, свака активност која има конкретну лековиту употребу по људску душу, напајање енергијом за борбу са овим, земаљски, бесмисленим светом, није бесциљан.
На крају Свети Владика Николај жички и Преподобни отац Јустин ћелијски, али и други дивни у Господу свети, су својим радом и животом најпре потврдили ово о чему говоримо. О каквом су тек бесмислу они могли говорити, кроз прогоне и страдања добивши их за сва одрицања која су одабрали у овоме свету? Но, знамо каквом их је вечном наградом Господ наградио. Не може се назвати научником неко ко не тражи свој начин за иновативне методе и другачија решења од тренутних, не може се назвати мисионаром неко ко не тражи нове путеве и начине за мисију, не може се назвати педагогом неко ко не покушава да разуме начин и степен функционисања људи од најранијег до најстаријег узраста, не може се сматрати мајстором неко ко не разуме основе механике и начин функционисања предмета итд. Но све то, уистину, јесте бесмислено уколико нема средиште, уколико нема утицаја на наше спасење, уколико је производ пролазан, уколико је болест привремено замаскирана леком и нисмо излечили узрок. Узрок свих болести, узрок свих жалости, узрок овог света оваквог какав јесте, јесте удаљавање људи од Бога, а сваки смисао, сваки циљ јесте повратак у заједницу са њим.
Са таквим циљем, у најтежим тренуцима и искушењима да посустанемо у својим радовима, у својим напорима, пронаћи ћемо виши смисао. Смисао који ће бити испуњен уколико се макар један човек спасе, уколико макар једно дете поверује, уколико макар једна особа стекне радост и осети топлину љубави. Смисао ће доћи нама, јер једини смисао и активна љубав јесте Бог. До Васкрсења се долази преко крста, до резултата се долази преко труда, до Бога се долази преко подебе над искушењима и прихватањем онтолошке слободе која нам је на почетку дарована.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“