Моштима се називају нетрулежни остаци Светих – кости, глава, коса, ноге, руке и цела тела, кроз које се Господ прославља чудима у Својој Цркви. Мошти на црквенословенском значи „моћи“ – то су енергије Божје дате телесним остацима Светих да се преко њих људи исцељују, освештавају и обожују. У Христу Васкрсломе сасвим је могућа појава нетрулежних тела, иако је Бог рекао првом човеку: „Јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (1. Мојс. 3, 19). После стварања света Бог није узрок ни смрти ни трулежности (Прем. Сол. 2, 23-34), него је смрт и трулежност у свет ушла посредством греха. Зато, по посебној Божјој вољи, извесна тела праведника, мада се по закону пале природе несумњиво предају трулежности, ипак не труле. Код њих, може, на пример, да сатрули део стопала, руке; могу да се одвоје удови од трупа, али свето тело скоро цело се чува у нетрулежности. Још у Старом Завету било је моштију. Такве су биле кости пророка Јелисеја (Сир. 48, 14). У Новом Завету је речено: у часу Христове смрти „и гробови се отворише, и устадоше многа тела Светих који су помрли“ (Мт. 27, 52).
По речима апостола, сви људи сеју „у распадљивости“ (1. Кор. 15, 42), и све се по природној закономерности претвара у прах (1. Мојс. 3, 19). Тај прах ће тек на последњем суду Господњем да се обуче у нетрулежност (1. Кор. 15, 53). Али, ипак је важно да апостол Матеј у Светом Еванђељу, пре општег васкрсења, говори о васкрсењу тела Светих за време страдања Христовог на Голготи.
Саме по себи, мошти Светих немају сиду. Али, Бог им даје Своју силу, да посведочи будуће свеопште васкрсење. У Новом Завету та се истина пројављује јасно. Из књиге Дела апостолска познато је, да су чак и Павлови убруси имали чудесну силу: када су их полагали на болеснике „они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху на њих“ (Дап. 19, 12). У Старом Завету на моштима су се градиле гробнице и споменици због прослављења Светих (2. Цар. 23, 17-18). Господ Исус Христос, говорећи о томе, није осудио градитеље (Мт. 23, 29-31). На сличан начин, и Православна Црква прославља мошти Светих, прослављајући тиме спомен Божјих пријатеља (Јн. 15, 14; 14, 22).
У старини хришћани су побожно сакупљали остатке Светитеља, као на пример, Светог Игњатија Богоносца и свештеномученика Поликарпа; у другом веку по Христовом Рођењу над моштима су градили олтаре и храмове. Осим тога, на пример, Свети Кирило Јерусалимски у 18. катихези је писао: „Не само да су душе Светих достојне уважавања, већ је и у њиховим телима упокојеним некаква сила и снага: мртвац, који је лежао у Јелисејевом гробу, дотакавши се мртвог пророчког тела, оживео је.“ На сличан начин Свети Јефрем Сиријски говори: „Светим моштима увек припада чудесна благодат Духа Светога“. Управо зато и Гангрски сабор у свом 19. правилу строго осуђује оне јеретике, који су се гнушали места где су лежале мошти светих мученика. Та се осуда простире и на све данашње секташе, који хуле на свете мошти и на оне који их поштују.