Смештен у Призренској котлини и окружен планинским масивима Шар-планине, Паштрика и Коритника, Призрен представља један од најзначајнијих историјских и географских центара овог региона. Кроз његово само језгро протиче Призренска Бистрица, која дели град на два дела и чува успомену на стара времена. Овај древни бисер први пут се помиње још 1019. године под именом Приздријана, када је био значајно византијско седиште са утврђењима Дрвенград и Вишеград.
У Призрену је подигнут велики устанак, 1072. године, када је ту кнез Бодин проглашен за цара. Своје златно доба град доживљава од 1214. године у саставу средњовековне Србије. У време краља Милутина и цара Душана, Призрен израста у најважније трговачко, економско и духовно средиште које је чак ковало и сопствени новац. Призрен је и данас живи споменик историје, а да је тако сведоче тридесет три цркве, колико их данас има у Призрену и околини, док је присутна легенда да је некада Призрен имао три стотине шездесет и пет цркава, за сваки дан у години.
Једна од тих три стотине шездесет и пет или тридесет три је и црква Светог Николе позната као Тутићева црква, која се налази у самом срцу града, некадашњој Папаз-чаршији, ушушкана, зидинама кућа и локала са свих страна, па се из дворишта саборне Цркве Светог Георгија види само њена купола. Али ако јој приђете са горње стране, можете низ капију (ако је отворена) доћи низ степенице до цркве или скривеним пролазом иза сивих врата са бројем 68, доћи уском стазом право пред њен улаз. И да, задивиће вас та мистичност, прелепо мало двориште, оаза мира у граду који врви од туриста. И без обзира на то ви се можете наћи сами пред њом и имати прилику да је сагледате и споља и изнутра. Оно што ће вас дочекати, сигурна сам да нећете никад заборавити. Ако сте били у Призрену, али нисте посетили овај храм или за њега нисте знали, сигурна сам да ће вам овај текст пробудити интересовање и жељу да посетите малу цркву са ,,великом“ историјом.
Историја
Црква Светог Николе задужбина је призренског властелина Драгослава Тутића, у монаштву Николе, и његове жене Беле, а подигнута је 1331/1332. године. О томе сведоче фрагменти каменог ктиторског натписа пронађени у призренском храму Светог Георгија породице Руновић, као и препис тог натписа настао у XIX веку. Властелин, Драгослав Тутић је био угледни грађанин Призрена за време Стефана Дечанског или цара Душана. Касније је постала метох манастира Дечана.
Често се ова црква меша са црквом Светог Николе познатом као Рајкова црква која је подигнута нешто касније 1348. године, а тренутно је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. У току је иницијатива за њену обнову, а ако желите да помогнете обнови Рајкове цркве можете се информисати на друштвеној мрежи Фејсбук и страници под називом ,,Обновимо Цркву Светог Николе – Рајкову у Призрену“ (https://www.facebook.com/share/1GsQELVti4/).
Крајем 18. века, услед велике поплаве, Тутићева црква је остала потпуно затрпана земљом и муљем и чинило се заувек изгубљена. Међутим, живот је пронашао пут. Године 1857, током уређивања митрополитске баште, њени темељи су поново угледали светлост дана. Са благословом митрополита Мелетија, црква је тада обновљена, проширена и покривена дрвеним кровом, а вредно сећање на овај догађај сачувано је у натпису изнад самог улаза.
Стручњаци су од 1967. до 1970. године посвећено радили на њеној конзервацији и рестаурацији. Круна тих напора дошла је 1990. године, када је тадашња држава ову црквицу прогласила за споменик културе од изузетног значаја, уврстивши је под своју највишу заштиту, као споменик културе. Нажалост, историја према овој светињи није увек била блага. Током тешког Мартовског погрома 2004. године, црква Светог Николе је, суочена са истом судбином као и Богородица Љевишка и друге призренске светиње, спаљена и тешко оштећена.
Ипак, њена прича се ту не завршава. У годинама које су уследиле, кроз пажљиву обнову и радове, започет је процес враћања цркве у њено првобитно стање.
Архитектура и фрескопис
Стил градње цркве припада рашкој градитељској школи, али са примесама других утицаја. У питању је једнобродна грађевина малих димензија са осмостраном куполом пробијеном прозорским отворима и трочланим олтарским простором на источној страни. Основа је издужена додавањем западног и нешто дубљег источног травеја, који су пресвођени полуобличастим сводом, видљивим и на спољној конструкцији. Црква је грађена наизменичним преслагањем камена и опеке. Док су на северном и источном зиду они изведени у правилним, декоративним низовима, на западној фасади уочава се неправилност у зидању.
Од првобитног живописа данас су сачувани углавном фрагменти у горњим зонама, пре свега на западном зиду, сводовима изнад њега и у олтару. Северно од улаза налази се знатно оштећена фреска Светих Константина и Јелене, изнад које су остаци Успења Богородице, док је у највишој зони видљиво оштећено Преображење Христово. У своду изнад западног зида приказан је Христос Анђео Великог савета, а јужно од њега Крштење Христово. Олтарски свод носи оштећену сцену Вазнесења, у калоти апсиде назиру се остаци Богородице Ширшаја небес, док је на источном зиду, северно од апсиде, насликан Свети архиђакон Стефан.
,,Стилски и иконографски, ово сликарство се везује за мајсторе који су радили прву фазу фресака у цркви Светог Спаса у Призрену и Светог Георгија у Речанима. Истим зографима приписанесу и две иконе: Богородица Одигитрија са иконостаса Богородице Љевишке (у Саборној цркви у Призрену) и двојна љубижданска икона са Благовестима и сусретом Јоакима и Ане (у Народном музеју у Београду)“ (Небојша Ђокић, Бранко Надовеза ,,Цркве и манастири на Косову и Метохији у XIX веку“, Крушевац, 2019).
У конхи (ниши) апсиде насликана је Богородица Ширшаја Небес између арханђела, док је у северној ниши фигура Светог Стефана Првомученика. С његове леве стране некада се налазио дужи натпис. На пандантифима су биле представе јеванђелиста, од којих је сачуван само део једне фигуре на југозападном пандантифу, а између њих су Убрус и Керамида. Сликани програм Светог Николе обухвата циклусе великих празника и Страдања у вишим зонама храма, док су у регистру засебних фигура на јужном зиду представе светих ратника Георгија, Димитрија и Прокопија и на западном зиду једног од арханђела као чувара улаза и светих Константина и Јелене. Теме западног свода заузима представа Христа Анђела Великог савета, а на тријумфалном луку приказано је Гостољубље Аврамово. У ниши над улазом налазила се фреско-икона светог Николе са Христом и Богородицом. Натписи су исписани српскословенским језиком, а крај лика светог Георгија појављује се грчки језик.
Фреске које су видљиве данас могу растумачити само врсни познаваоци фрескосликарства. Оно што можемо препознати у фрагментима поред поменутих су: Представа Крштење Христово, потом Свети Димитрије Солунски, Успење Пресвете Богородице, Васкрсење Лазарево, Преображење Христово… Одакле се закључује да је фрескоскопис стилски налик оном у цркви Светог Спаса у Призрену. Истраживачи су нашли сличност у представи Богородице на трону с малим Христом из Цркве Светог Спаса са необичном представом двојице Арханђела. Ретко се налази такав прилаз Арханђела уз Мајку Богородицу, а ако су приказани, приказани су с оба крила спуштена, док им је на овој представи једно крило подигнуто, што је случај и у цркви Светог Николе. О овој фресци налазимо:
,,Фигуре анђела попут оних око Богородице у Светом Спасу, с једним крилом уздигнутим уз ивицу конхе, а оним другим спуштеним, представљају утолико већу необичност. Арханђели с тако постављеним крилима јављају се, на пример, уз апсидалне представе Богородице Оранте у Светом Николи Тутићевом у Призрену и Богородице Живоносног источника у ђаконикону храма Светог Теодора у Мистри“ (Зборник радова византолошког института LX/ II, Београд, 2023).
Највећи део живописа је сачуван на западној страни, изнад врата и иако у фрагментима сведочи раскоши из времена када је осликан.
Иконостас
Будући да је црква тешко оштећена, иконостас је скроман, позициониран у олтарском делу са престоном иконом Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, са мачем у десној руци и црквом у левој руци. Поред те иконе су иконе које приказују важне библијске догађаје и светитеље: Пресвету Богородицу са Христом, Светог Георгија (ратника), Часне вериге апостола Петра, Светог кнеза Лазара, фреска Белог Анђела из Милешеве, Васкрсења Господњег, Огњене Марије, као и слика блаженопочившег патријарха Павла.
Са леве стране на удубљењу су иконе Светог великомученика Димитрија, Светог Архангела Михаила, Рођења Пресвете Богородице и још неколико мањих икона, док су са десне стране икона Свете лозе Немањића, Светог деспота Стефана Лазаревића, Светог Георгија који убија аждају, Светог Петра Цетињског и Преподног Силуана Атонског. На издвојеном сточићу испод је слика блаженопочившег митрополита Амфилохија на коњу. Неколико мањих икона је на зидовима, вероватно су све дар верника.
Значај
Као део баштине Призрена, црква је делила судбину свог народа. Током векова турске владавине била је запуштена и делимично порушена, али је ипак успела да преживи. Детаљно је обновљена и конзервирана током шездесетих и седамдесетих година XX века, када су откривене и заштићене преостале фреске.
Због своје изузетне вредности, црква Светог Николе (Тутићева) је категорисана као споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије. Она је незаобилазан део сложеног културно-историјског мозаика Призрена, града који чува срж наше средњовековне духовности и писмености. На празник Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја прославља се храмовна слава и уз сабране вернике служи се Литургија са освећењем славских приноса. Иако данас у Призрену има више цркава него Срба, наше светиње никада нису празне, а управо су верници и малобројно свештенство они који су чувари призренског сазвежђа светиња.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.