Прими, мучениче Христов, кнезе Лазаре, малу похвалу од ове недостојне слушкиње твоје — Јефимија, из дела „Похвала кнезу Лазару”.
Ова блажена и Богом љубљена жена, у свету названа Јелена, у ангелском и монашком образу прозвана Јефимија, а у Великој схими, коју прими пред крај живота свога, наречена Јевпраксија, родом беше од часних и племенитих родитеља: кћи благороднога кесара Војихне и супруга благовернога и христољубивога деспота Јована Угљеше Мрњавчевића. Рођена беше око средине XIV века, а у Господу се престави у првим деценијама XV столећа.
Од ране младости украшавана врлинама као невеста духовна, Срце њено беше испуњено Кротошћу и Смирењем, а Душа јој се оплемењиваше страхом Божјим, те се показиваше благообразном у свим делима; јер као што се чисто огледало просветљује сунчаном светлошћу, тако и она, осветљавана благодаћу Божјом, сијаше добрим делима.
И беше тиха и незлобива, милостива према сиромасима и утешитељка жалоснима; у њој се јављаше благост, ближњељубље и Љубав, као миомир духовни који се бистротечно разлива међу људима. Зато и живот њен светљаше као светилник постављен на канделару, да свима који га гледају буде пример Врлине; јер као што звезда на небеском своду тихо сија, тако и она међу људима просијава чистотом, Побожношћу и страхом Господњим.
Када Господ допусти да у страшном боју на Марици пострада њен супруг, она, познавши пролазност земаљске славе и несталност људске власти, остави дворску величанственост и богатство и приволе се тихом животу Молитве и Трпљења; Душа њена приклони се светлости која ка Спасењу води, постајући смирени стуб Наде за све који трагају за утехом.
Тако, одрекавши се таштине овога света, она прими монашки образ и бѝ Јефимија названа, полажући све наде своје у Господа, који теши ожалошћене и подиже пале; и као што се мирис тамјана узноси пред лице Божје, тако се и Молитве њене уздизаху из дубине Срца – тихе, а силне.
У смирењу и подвигу проводећи дане своје, она постаде утеха многима: сиротима милосрдна мајка, ожалошћенима тиха утешитељка, а монашком сабору пример Кротости и Трпљења; јер благодат Божја, која се у смиренима настањује, обитаваше у Души њеној као светлост која никад не гасне.
И тако, као што после буре долази тишина, тако и у страдању своме она пронађе мир у Господу; те живот њен постаде сведочанство: славе овога света пролазне су, а непролазна је слава оних који се Богу приволе.
Примивши монашки и ангелски образ, она се приброја збору монахиња и пребиваше у сусрет благочестивој госпођи Кнегињи Милици, чији двор беше тихо пристаниште тихог мира и духовног укрепљења.
У годинама после великога страдања у Косовској бици, ове благочестиве жене подвизаваху се у Молитви и Трпљењу, узносећи ка Господу Срца своја као жртву словесну; и као што пастир сабира расејано стадо, тако се оне стараше да утеше ожалошћени народ и укрепе земљу по великим невољама.
Јер у данима туге и смутње постадоше тихи стубови Вере и Наде, показујући да се истинска сила не налази у мачу ни власти, него у смирењу, Молитви и Љубави према Богу и ближњима.
Међу саветницима који помагаху благочестивој госпођи Кнегињи Милици истицаше се и блажена Јефимија, која Мудрошћу и Добротом својом постаде утеха и поука многима; јер не украшаваше се само речима, него још више делима, показујући Кротост, Љубав и Разборитост према ближњима.
И беше као тихи стуб ослонца онима који тражаху савет и подршку у данима тешким; зато знаменити писац Константин Филозоф сведочи о њој овим речима: Деспотица Јелена, у монаштву Јефимија, кћи кесара Војихне, жена деспота Угљеше; ова у многим речима и делима беше најмудрија, коју је Госпођа увек имала као стуб и помоћ.
Тако се њена Мудрост и Доброта не показиваху само у монашком подвигу, него и у залагању за народ и родину; те многима беше пример Трпљења, Наде и Разборитости у Господа.
У тешким данима, када народ потону у тугу и жалост, блажена Јефимија речима Наде и поуздања крепљаше и саму госпођу Кнегињу Милицу, говорећи:
„Одбаци сваки страх, ако нас Господ удостоји да га видимо.”
И Господ украси ову смирену монахињу даром речи и Молитве; у жалости за Светим кнезом Лазаром Хребељановићем она извезе похвалу, оставивши духовни и уметнички спомен Побожности и Љубави према отачаству.
Тако њена молитвена реч постаде као смирени глас народа који страда, а Побожност њена као светлост што не гасне у тами времена; и дела њена засјаше као драгоцени бисер у духовном сазвежђу народа српског, укрепљујући Срца оних који трагају за Вером, Надом и утехом.
Тај текст, извезен златном нити, постаде једно од најузвишенијих дела српске средњовековне књижевности, сијајући као смиреноумни путоказ и вечити спомен на непоколебљиву Веру; у њему се сјединише Молитва, туга и Нада, као у дару принетом пред лице Господње.
Јер речи њене не беху само жалост над пострадалима, него и тихо исповедање да страдање за Истину Божју није пораз, него пут ка слави небеској; тако њена похвала постаде сведочанство вере да се кроз жртву и страдање отвара пут ка вечном светлу које Господ дарује онима који Му остају верни.
И отуда се њено дело утемељи као живо сећање на Косовску битку и постаде молитвени и лични глас предања, уписан у светлосни круг верности Богу и отачаству.
Стога је Јефимија у историји и памћењу народа први песнички сведок Косовског завета, најтиши и најинтимнији глас косовске духовности; њене речи, изникле из туге и Молитве, постадоше сведочанство да страдање не гаси Наду, него је преображава у Веру која води ка Вечности.
Живот њен беше непрестано ходочашће Душе ка Господу; где год заблисташе реч њена, она исходијаше из Срца испуњеног Милошћу, бивајући путоказ и утеха многима. Јер, како сведочи живот њен, дело Љубави врлину сваку превазилази, и у Љубави се испуњава пуноћа Закона Божјег.
Тако и Јефимија, у смирењу и Молитви проводећи дане своје, остави за собом тихи, али светли траг Вере, који и после векова укрепљује оне што трагају за утехом и Надом у Господу.
Она, оставивши славу овога света после погибије супруга у бици на Марици, прими монашки образ и у смиреној Молитви послужи Богу и своме народу.
Кроз дане и ноћи подвизавања, остављајући у своме делу дивотна духовна приношења, светлост њена засја као вечни бисер у небеском сазвежђу; та светлост милује и обасјава Срца оних који трагају за утехом, миром и Вером, показујући да истинска слава није у земаљским почастима, него у чистом и непоколебљивом животу у Господу.
У похвали Светоме кнезу Лазару Хребељановићу, пострадалом у Косовској бици, она остави духовни спомен, тихо сведочећи о Љубави, Мудрости и преданости. И отуда остаде у памћењу народа као светлост која води, као тихи стуб верности и као одано чедо отачаства, чија реч и подвизи трају и после векова, бивајући путоказ ка Богу и утеха свима који трагају за Истином и Миром.
Молитвама њеним нека Господ дарује Мир, Спасење и утеху свима који са Вером чувају и негују спомен њен.
Нека светлост њена настави да обасјава путеве људи кроз све будуће родове, да подсети на Побожност, Смирење и Љубав према Богу и ближњима.
Тиме се пак у тишини дана и ноћи открива да живот није дат ради пролазне славе, него ради блеска Лепоте коју Господ повремено дарује Души, да би се човек укрепио у путу своме; јер чежња у Срцу бди као стражар у мраку, и у часу када се над Умом надвије страх и када шаптач таме кроз бездан света прошапуће сумњу, тада се испитује гордост људска и воља његова.
Но Душа благородна не предаје се бездану, него Разумом и Вером прозире где се пут Спасења отвара.
Стога понос Духа понекад задржи плач, да Суза не покапа пре времена, али када се Срце смири, тада и Суза постаје тихо сведочанство унутрашњег преображења; и та Суза не пада узалуд, него се као зрно светлости утискује у бројаницу времена, где се дан за даном, час за часом, ниже молитвено сећање на све што је Душа проживела.
И тако се живот човечји указује као тајанствена бројаница дана: на једном зрну Радост, на другом Страдање, на трећем Нада, а на многима скривена Суза; но све их повезује делатна Љубав, јача од искушења и светлија од сваке пролазне раскоши.
Зато се каже и сведочи: живети вреди због блеска Лепоте; јер ни борба што сваку раскош односи, ни ниско ругање, нити варљиво злато овога света не могу окаљати Душу која је благодаћу укрепљена.
И у самом сумраку живота остаје Светлост – тихи осмех лица, озареног Надом, као зора која се рађа у Срцу онога који је кроз нанизак времена прошао са Вером, Сузом и Љубављу.
Отуд остаје у памћењу рода тихо сведочанство о делу Благоверне, које није само плод Времена, него дар Промисла; јер Предање староставно, које су Оци чували, и Реч заветна, коју је Срце народа примило, не ишчезавају са проласком векова.
У њима пребива Мудрост древна, која укрепљује малаксале и опомиње верне на пут Трпљења и Наде.
Зато се и спомен њен не гаси, него као кандило пред Светим ликом у Тишини гори, сведочећи да ни сузе праведних, ни Молитве смирених не падају у заборав, него остају забележене у памћењу Вечности.
И тако пребива спомен њен међу нама као Светлост тиха и заветна, из древног Предања и мудрости вековне, да незаметно укрепљује Срца верних у временима која долазе.
Богу слава у векове. Амин.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“