Господ нам данас казује причу која у неколико слика сажима цијелу драму односа између Бога и човјека, цијелу историју спасења, а уједно и најдубљу тајну сваког појединачног срца: причу о домаћину који засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу, сазида кулу, па га даде виноградарима под закуп и отпутова.
Тај домаћин је Бог. Виноград је свијет, народ Божији, а у ужем и најближем смислу – душа свакога од нас, живот који нам је повјерен, са свим даровима, способностима, временом и слободом који су у њега уграђени као плот, кула и пивница. Виноградари смо ми, којима је виноград дат не у својину, него на управу. И, као што нам је Свети Јован Златоуст толико пута говорио тумачећи Писмо, ништа од онога што држимо у рукама заиста није наше: ми смо домоуправитељи, а не господари.
Прича, међутим, не стаје на слици повјерења. Она се развија у драму која се понавља, стих по стих, слуга за слугом. Кад дође вријеме рода, домаћин шаље своје слуге да приме плодове – и виноградари их бију, једног убијају, другог засипају камењем. Он не одустаје. Шаље друге слуге, више него првих – и с њима поступе исто. И тек на крају, послије свих тих одбијања, домаћин каже: „Постидјеће се сина мога.“ И шаље сина.
Овдје се, браћо и сестре, крије прва и најважнија поука ове приче, поука коју нам је светитељ Златоуст, тумачећи управо ово мјесто у својим бесједама на Јеванђеље по Матеју, изнио готово као кључ за читаву причу. Он вели да ријеч „отпутова у далеку земљу“ не значи да се Бог удаљио равнодушно, него означава Његово велико дуготрпљење – то што казна не долази одмах за сваки гријех, него се одгађа, да би остало мјеста за покајање. И даље, о слању слугу једног за другим, Златоуст каже, готово дословно: „Зато посла и другу, и трећу дружину слугу – да се тиме покаже и злоба ових [виноградара], и човјекољубље Онога који их шаље.“
Замислите ту слику: домаћин који зна – мора да зна – какав ће бити исход, а ипак шаље. Не једном, него изнова. Не да провоцира, него да пружи прилику. Свака нова дружина слугу коју виноградари премлаћују и убијају није знак Божије немоћи или незнања, него знак нечега још дубљег: Бог чини све, до саме границе Своје слободе која поштује нашу слободу, не би ли се ти људи, гледајући у лице сопственог зла, застидјели, покајали, окренули. Чак и слање Сина – „постидјеће се сина мога“ – није наивност него врхунац те исте љубави: посљедњи, најдубљи покушај да оно што пријетња и казна нису могле да постигну, постигне сама љубав, дошавши лично, у лику Насљедника.
А ево, браћо и сестре, и друге стране ове приче, оне која нас данас највише треба да пробуди. Кад виноградари угледају Сина, њихова реакција није ни страх, ни стид, ни макар тренутно оклијевање. Она је хладна и прорачуната: „Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“ У том тренутку, у тој једној реченици, откривена је цијела логика гријеха, много дубља од пуке непослушности. Виноградари не убијају сина зато што не знају ко је он. Убијају га управо зато што знају. Управо зато што препознају у њему насљедника, дакле онога коме по правди припада власт над виноградом, они одлучују да га уклоне – да би та власт, обећана и дата, постала њихова, отета, освојена.
То је, драга браћо и сестре, тачан опис оне воље која се затвара пред Богом: то није првенствено воља за незнањем, ни воља за уживањем, ни чак воља за бунтом ради бунта. То је воља за влашћу. Жеља да оно што нам је дато као дар – живот, слобода, само постојање, па и сама могућност да будемо вољени – узмемо у сопствене руке као освојено власништво, а не да га примимо, са захвалношћу, као оно што нам увијек изнова долази од Другог.
Овдје вриједи, чини ми се, застати и на једном свјетовном, филозофском гласу, не зато да бисмо га узели за мјерило истине, него зато што нам он, готово противно себи, помаже да боље видимо о чему говори јеванђелска прича. Фридрих Ниче, у дјелу „С оне стране добра и зла“, дефинише живот, у самој његовој бити, овако: „Живот је, у својој суштини, присвајање, повређивање, покоравање туђег и слабијег; потчињавање, тврдоћа, наметање сопствених облика, укључивање у себе, а у најблажем виду – искоришћавање… [свако живо тијело] мора бити оваплоћена воља за моћ; оно ће тежити да расте, да се шири, да захвата, да постане надмоћно – не из неке моралности или неморалности, него зато што живи, и зато што живот једноставно јесте воља за моћ.“
Ниче ово говори као да описује неумитан закон природе, готово с одобравањем – за њега је воља за моћ сама суштина живота, оно што живот јесте, без обзира да ли је „морално“ или „неморално“. И управо ту, браћо и сестре, лежи разлика између те филозофије и Јеванђеља, разлика која је уједно и цијела драма ове приче. Оно што Ниче описује као неумитну онтолошку нужност, Јеванђеље препознаје као трагичну, али не и нужну, слободу пале воље. Виноградари нису морали да убију Сина да би „остали живи“ у неком дарвинистичком смислу; они су то учинили зато што су, у самом срцу свог постојања, изабрали да буду затворени системи, да свој егзистенцијални животни простор бране од сваког уплива туђе – па и Божије – љубави, доживљавајући сваки дар, сваки долазак Другог, па и долазак Онога који долази да им подари само насљедство, као пријетњу сопственој самодовољности.
У томе је трагедија гријеха: он није толико незнање колико страх од примања. Примити дар значи признати да нисмо сами себи довољни, да нисмо ни извор ни господар сопственог постојања. А то признање управо воља за моћ не подноси. Зато та воља убија Дародавца да би задржала дар као да га није примила, него освојила.
А Христос, браћо и сестре, чини управо супротно од онога што Ниче описује као „живот“. Он, који је истински Насљедник свега, не долази да присвоји, потчини, наметне, искористи. Он долази да буде изведен изван винограда и убијен – да прими на Себе управо ону насилну логику воље за моћ коју су виноградари усвојили, и да је, умјесто да јој узврати истом мјером, поднесе до краја, у потпуном самопражњењу љубави. И баш зато Псалмопјевчева ријеч, коју сам Господ на крају приче наводи, добија свој пуни смисао: „Камен који одбацише зидари, тај поста глава од угла.“ Оно што је воља за моћ одбацила као препреку сопственој власти, постаје темељ новог, васкрслог живота – јер једино љубав која се не брани, једино дар који пристаје и на одбацивање, показује се на крају јачим од сваке освајачке воље.
Ево, дакле, браћо и сестре, двије стварности постављене једна наспрам друге, које ова прича открива и данас, у сваком од нас: с једне стране, свепраштајућа, дуготрпељива милост Божија – Бог који не престаје да шаље, да чека, да се нада да ће се неко „застидјети“, који ни послије толиких одбијања не одустаје од виноградара, него им, чак и послије свега, доноси спасење кроз управо оно одбачено, убијено, а на крају – прослављено. С друге стране, зла свијест човјекова, она затворена, самодовољна воља која у сваком доласку Божије љубави види опасност по своју власт над сопственим животом, и која ту љубав, умјесто да је прими, отјерује – силом, ћутањем, равнодушношћу, или управо оном хладном, прорачунатом логиком: „ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово.“
Питање које нам ова прича поставља није, дакле, апстрактно питање о некаквим давним виноградарима. Питање је: када нам данас, у овом животу, у овом винограду који нам је повјерен, Бог пошаље још једног слугу – ријеч Писма, глас савјести, опомену ближњега, искушење болести или губитка, па и сам долазак Сина у нашем срцу кроз молитву и Причешће – да ли ћемо у том доласку препознати дар који треба примити са захвалношћу, или пријетњу коју треба одгурнути да бисмо остали „господари“ сопственог, самопроглашеног царства?
Нека нам Господ, који ни послије свих наших одбијања не престаје да шаље, подари да Га коначно препознамо не као онога ко пријети нашој власти, него као онога који нам, управо тим доласком, враћа оно једино насљедство вриједно имена – живот вјечни у заједници љубави. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.
Ауторизована беседа на јеванђелско зачало о злим виноградарима Мт. 21, 33–46; уп. Мк. 12, 1–12; Лк. 20, 9–19, које се чита у тринаесту недељу по празнику свете Педесетнице.