Данас се сећамо свих благочестивих и православних хришћана који су уснули у Господу, а такође се сећамо и страшног Судњег дана. Нека Христос Бог наш буде милостив њима и нама.
Две посланице (Дела апостолска 28:1-31; 1 Сол. 4:13-17) и два Јеванђеља (Јн. 21:14-25, Јн. 5:24-30) су одређени за читање на Литургији. Читања из Дела апостолских и Јеванђеља по Јовану, која су почела на Васкрс, сада се завршавају. Књига Дела апостолских се не завршава, како би се могло очекивати, смрћу Светих Петра и Павла, већ остаје отворена.
У свом чланку „Са свима Светима“, преподобни Јустин Ћелијски каже да су Житија светих ништа мање него „наставак Дела апостолских“. Баш као што књига Дела апостолска описује дела Христова која су апостоли извршили кроз Христа, који је пребивао у њима и деловао кроз њих, тако и свеци проповедају исто Јеванђеље, живе истим животом, показују исту праведност, љубав и силу с висине. Док се припремамо за Недељу Свих Светих, подсећамо се да је свако од нас позван на живот у светости.
На ову седму суботу по Васкрсу, „Беседа о стрпљењу и захвалности“ Светог Јована Златоуста је одређена за читање у храму. Такође је прописано да се чита на сахрани православног хришћанина.
У Грчкој православној цркви постоји важна и дугогодишња традиција молитве за наше преминуле сестре и браћу. Субота (осим Лазареве суботе и Велике суботе) је дан у недељи који је традиционално резервисан за оне који су уснули.
Иако свака субота пружа прилику за сећање на оне који су уснули, постоје две главне суботе сваке године познате као „Субота душе“ (задушнице), које су посебно одређене за ову сврху: субота уочи Месопусне недеље и субота уочи празника Педесетнице.
Важно је истаћи да су многе традиције у Цркви почеле локално, а неке су усвојене у већем обиму или чак формалније од стране Цркве. То показује чињеница да се у неким регионима или локалним Црквама субота пре празника Светог Димитрија (26. октобар) слави као Субота душе (задушнице), а све више локалних Цркава усваја ову традицију.
Већина Цркава, такође, обележава две додатне суботе душе (задушнице): једну у суботу пре недеље сиропусне (где се сећамо свих светих мушкараца и жена који су се истицали у аскетизму) и у суботу прве недеље Великог поста (где славимо чудо кољива светог великомученика Теодора Тирона).
Наша света Црква нам пружа још једну прилику да се сетимо и поштујемо наше уснуле, наше вољене особе које су преминуле, и све њене чланове са којима смо у заједници кроз Божју љубав и благодат из светих Тајни, изван овог осећаја времена. Другим речима, овом бригом потврђујемо јединство победничке и борбене Цркве, на нашем заједничком путу ка Царству Божјем, као и заједницу Тела Христовог изван места, времена, па чак и биолошких аспеката људског постојања.
Свакако је истина да у животу Цркве можемо поштовати нашу преминулу браћу и очеве кроз многе прилике. Од свакодневне молитве, па све до тога, да је свака субота дан посвећен њиховом сећању. Међутим, више од тога, две суботе у години (горе наведене) посебно су посвећене блаженом покоју наше преминуле браће и сестара.
Посебно у овим последњим случајевима помињемо браћу која су напустила овај живот у тешким условима, оне који су изгубили животе током ратова, путовања, на удаљеним и осамљеним местима, у детињству, у несрећама или чак оне који нису имали молитву Цркве.
Уочи, дакле, великог празника јављања Цркве у свету, тј. Педесетнице, не заборављамо нашу преминулу браћу и сестре и тако проглашавамо њену универзалност Једног и Недељивог црквеног тела. У евхаристијском причешћу, молитве живих се уједињују у Христу са онима који су уснули и дају прилику милосрдном Оцу да дарује опроштај, према учењу у нашој црквеној традицији.
Молећи се за нашу браћу која више не живе са нама, изражавамо своју љубав према њима и тако можемо ублажити своју тугу и доћи у заједницу са њима одржавани у вечном сећању и љубави Божјој. Истовремено, охрабрујемо се да се бавимо делима милосрђа и љубави, на добробит оних који су преминули, али и нас самих.
Приредила редакција портала „Кинонија“