ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 28, 1–31)
У дане оне, кад се избавише с лађе који бијаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта. А мјештани нам указиваху не мало човјекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изиђе змија од врућине и уједе га за руку. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи. А он отресе змију у ватру, и не претрпје никакво зло. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се и говораху да је он бог. Око мјеста пак онога бијаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцијели га. Када се пак то догоди, и други на острву који бијаху болесни долажаху, и исцјељиваху се. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура. И допловивши у Сиракусу, остасмо ондје три дана. А оданде обилазно приспјесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле. Ондје нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их видје Павле, заблагодари Богу и охрабри се. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. Послије пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима. Они пак испитавши ме, хтједоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао свједочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и увјеравајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка. И једни вјероваху ономе што он говораше, а други не вјероваху. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну ријеч: Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, говорећи: Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумјети, и очима ћете гледати и нећете видјети. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом. А Павле остаде пуне двије године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху, проповиједајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смјелошћу и неометано.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 21, 15–25)
У време оно, јави се Исус ученицима Својим уставши из мртвих, и рече Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном! А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: Господе, ко је тај који ће те издати? Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.
ТУМАЧЕЊЕ
Спасење Божије беше послато незнабошцима и они све то чуше
Видите ли како они не знају ни да обликују оптужбе противу Господа? У Јудеји су сматрани за врсту тирана. Па зашто је онда Промисао Божија дозволила да Христос оде тамо, а можда је зато и записано: Разумевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемери? (Мт. 22, 18) Отишао је тамо да би морална заблуда била би показана и да би била потврђена Христова пророштва. Они Га не би чули и онда би сви били спремни да пострадају и тај догађај би био свима у Јудеји показатељ… Павлова дела виде се у сегментима, али су сва сагледана кроз призму опасности… Мислиш да је мала ствар када кажеш апостол? Одмах се помисли на Павла, баш као и када кажеш Крститељ, мислиш на Јована… Нико неће лоше помислити ако каже да када мислиш на Павла, мислиш на море и небо: једно је чисто, а друго је дубоко.
Ако желите да спознате и разумете Павлове речи, треба да живите чисто. Своје душе оздрављујете када спознајете Павла. Схватите да је он племић, са чистом душом, и његови кораци увек иду нагоре… Ми треба да тежимо да пловимо морем овога живота, како бисмо дошли до Небеса… (Св. Јован Златоуст, Омилија 55 на Дела. 28)
Напасај моје овце
И зашто Он говори са Петром о тим стварима? Петар је био изабран од свих апостола, да буде и уста ученика и вође те групе. Павле је изабран од свих других. Наш Господ није апостоле прихватио без икаквог разлога, нити је пришао са неким предзнањем, већ је изабирао дуго онога који ће председавати над браћом. Топлу љубав Он тако исказује…
Живот који хоћеш Богу да положиш, дај га за своје овце… Схваташ ли како и зашто је Петар постао бољи, зато што је свој живот жртвовао (дао) и зато што је то сам учинио и није био као човек који мења мишљење? И они који се брину треба да знају да онај који воли и пре него што је мислио – потврдио је речено: Он одговарајући рече им: Који сеје добро семе оно је Син човечији (Мт. 13, 37)… Наш Господ испунио је Петру жељу, Он је њему пророковао мучеништво, које је морао да претрпи… (Св. Јован Златоуст, Омилија 88 на Јн. 21, 1)
Шта је требало да Петар, који Га је много волео, учини са Њим? Напасај моје овце… Дао сам сву крв своју… дао би свој живот и исповедио истину… Љубав одваја децу Божију од деце ђаволове. Они који имају милости су деца Божија: Петре да ли ме љубиш… Напасај моје овце. Мораш знати и разумети да су овце – које мораш хранити – твоје и да мораш да положиш свој живот за њих… Ако грешиш и ако одеш где год желиш када си стар и тада не можеш да схватиш, онда ће ти Господ рећи – као што рече Јеванђелиста – Он говори да Бога славимо, што и значи: Напасај моје овце… (Бл. Августин, Омилија 5 на 1. Јн. 3, 5, 7)
Радост вере у Христа
Ког не видевши љубите и ког сад не гледајући но верујући Га радујете се радошћу неисказаном и прослављеном (1. Пет. 1, 8). То су речи светога Петра апостола. Он је Господа видео, и љубио Га је. Он је Господа гледао, и веровао у Њега. Баш због тога он похваљује љубав оних који Господа не видеше и веру оних који Га не гледаше очима својим. Сам је Господ рекао: благо онима који не видјеше и вјероваше (Јн. 20, 39). Благо онима који не видеше Господа, као што Га апостол виде, али Га ипак љубе љубављу апостолском. Благо онима који не гледају Господа, као што Га апостол гледаше, али Га ипак верују вером апостолском!
О браћо моја, ако не видимо Господа, ми видимо дело Његово, које је осветлило сву историју људску с краја у крај и просветлило духовним значајем сваку твар под небесима. Ако не видимо Господа, ми видимо цркву Његову свету, сазидану на крви Његовој пречистој, од многобројних светитеља и праведника и безбројних душа крштених у Његово име, кроз векове и векове. Ако не гледамо Господа лицем у лице, као што су Га апостоли гледали, ми верујемо да је Он међу нама у телу и крви којом се ми по Његовој заповести причешћујемо и причешћујући радујемо радошћу неисказаном. Жив је Господ, браћо, и близу је Господ! То је вера наша непоколебљива, и то је искра огња, која разгорева срца наша у пламен љубави према Господу, живом и блиском. Знати, да је Господ Створитељ наш из љубави сишао на земљу и јавио се као човек ради нас, и још знати, да је Он био умртвљен и да се јавио као жив – какви тврђи темељи требају нашој вери, и какво јаче оправдање нашој љубави? Жив је Господ, браћо, и близу је Господ. И до у саме наше дане. Он се јавља многим праведним душама, које Њему служе са стрпљењем. О Господе Живи, Ти би мртав и оживе – оживљуј и нас вером и љубављу до последњег издисаја нашег на земљи, да би се вером и љубављу удостојили видети се с Тобом лицем у лице као апостоли Твоји свети. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Еп. Николај Велимировић, Пролог, 3. јул)
За време једног од јављања васкрслог Господа Исуса Христа у Галилеји (на мору Тиверијадском), када су завршивши риболов седморица ученика сели да обедују, јавивши се Господ пита Петра о љубави према Себи и слуша његово исповедање: Господе, Ти све знаш, ти знаш да те волим, јер Ти си Син Бога живога (уп.: Јн. 21, 17; Мт. 16, 16). Три пута се Петар одрекао и три пута, после исповедања, Господ га враћа у апостолство и три пута му налаже да напаса овце духовног стада. Као награду за свечано објављену љубав према Себи, Господ предсказује Петру мученички венац и најзад заповеда да крене за Њиме.
Данашње јеванђељско штиво је утешно за хришћанина, оно га уверава да нема греха, који се не би могао загладити покајањем. Апостол Петар је одмах после греха одрицања плакао сузама покајања (Мт. 26, 75). „Петар је једном сагрешио, али је увек плакао”, каже Блажени Августин. И Црква се стара да истргне из срца грешника уздахе због грехова, скрушавање срца, умиљење душе, ридање и сузе због безакоња. Уздах је први признак да се поражени мртвилом греха враћа у живот. Ако се у обитељима, које нам је Исус Христос обећао да ће припреми за нас (Јн. 14, 2–3), нашло место за Петра који се три пута одрекао од Господа, онда ће бити места и за сваког грешника, који је увидео своја прегрешења и принео као Петар, плод достојан покајања. „Није толико опасно пасти, колико пасти, па не устајати; није страшно бити рањен, али је страшно бити рањен, а не тражити исцељење” – каже свети Јован Златоуст. Камен бачен у море ишчезава. И греси ће потонути у безадану милосрђа, ако се за њих искрено покаје.
Тајна покајања је, сходно томе, неисцрпни извор моралног препорода и оздрављења, због чега се оно и назива духовним лечилиштем. Но, као што придошле у телесно лечилиште лечи искусан лекар, тако и у духовном лечилишту неможе свако да лечи самог себе. Често болесник не жели да се озбиљно подухвати свог лечења, боји се да се чак и погледа у огледало; и грешник се, по речима светог Теофана Затворника, боји да погледа у огледало савести. Потребан је лекар подстрекач; за грешника то је духовни лекар – пастир. „Добар пастир, – каже преподобни Макарије Египатски, – лечи болесну овцу; овца не може лечити овцу”.
Напасај јагањце, овце Моје, – каже Исус Христос Петру. Јагањци – тек рођени чланови Цркве Христове (новорођени јагањци); овце – чланови Цркве у потпуном духовном узрасту. Израз напасај узет је из пастирске свакодневице. У бризи за својим стадом, пастир га преводи с једног места на друго, где је боља и обилнија трава. Пастир духовног стада улаже највећу бригу за душе своје духовне пастве (Д. Ап. 20, 28; 1 Тим. 5, 17). Тешко неприличном пастиру који оставља стадо (Зах. 11, 17; Јер. 23, 1; Јез. 34, 2; Јн. 10, 12), али тешко и пастви без пастира, јер ће се расејати (Ис. 53, 6; Зах. 13, 7; Мк. 14, 27; Јн. 16, 32).
„Дело пастира – примећује Теофан Затворник – јесте дело апостолско и дух пастира мора бити апостолски. То је жива и делатна ревност за спасење душе“. „Руководитељи су пастири и учитељи, које је Господ дао Цркви (Еф. 4, 11 – 13), и њиховим устима Сам изриче свима онима који Му се обраћају с вером и молтвеним обраћањем, неопоходну усмеравајућу реч. Ову истину знају они који самопожртвовано иду путем Господњим и без жалости према себи воде борбу са непријатељима спасења. У својим пастирима свагда сусрећу помоћ и уразумљивање када ју је посматрано са стране, и немогуће очекивати, јер не прилазе људима, већ Господу, који је свагда спреман да руководи и уразумљује кроз ове људе свакога који искрено и са вером тражи код Њега помоћ“, – пише свети Теофан.