Налазимо се у данима вишедневног поста који називамо апостолским постом, а који је раније био познат као пост Педесетнице. Црква нас позива на овај пост следујући пример светих апостола, који су, примивши Светог Духа на дан Педесетнице, припремали себе постом и молитвом за проповед Јеванђеља по свеколикој васељени. Свети Дух сишавши на апостоле, Дух истине, Дух мудрости и откровења, уписао је нови закон уместо синајског закона. Место синајског закона заузела је благодат Светог Духа, законодавца, који даје снагу за испуњење Божјег закона, изговарајући оправдање не делима, већ благодаћу.
Пост после Педесетнице познат је од давнина. Први недвосмислени осврт на општи пост после Педесетнице налази се у Апостолским установама: „Пошто сте ви, дакле, прославили Педесетницу, славите једну седмицу, и после ње постите једну седмицу. Јер право је радовати се због дара Божјег (силаска Светога Духа) и постити иза олакшања (у Педесетници).“ Успостављање апостолског поста међу православним верницима и на Истоку и на Западу, олакшано је изградњом храмова у Цариграду и Риму посвећених апостолима Петру и Павлу (око 324. године) и освећењем храма светих апостола у Цариграду на празник апостола, 29. јуна / 12. јула. Постепено, под утицајем монашке праксе, настао је доследан обичај практиковања поста током целог периода који почиње после Недеље Свих светих, а завршава се празником светих апостола Петра и Павла. Из сведочанстава о настанку и развоју апостолског поста, долазимо до закључка да је пост неопходан, не само да бисмо се променили на боље, већ и да бисмо у себи сачували радост и дарове које добијамо током тако великих празника као што је Педесетница. У том духу, јасно је да овај пост уједно и јесте вид благодарења на даровима које смо примили.
„После дугог празника Педесетнице, пост је посебно неопходан, да бисмо кроз његову борбу очистили своје мисли и постали достојни дарова Светог Духа“, поучава нас Свети Лав Велики. Овај празник, који је Свети Дух осветио својим силаском, обично је праћен постом, благотворно установљеним за исцељење душе и тела, и стога захтева да га поштујемо са дужном благодаћу.
Свештени период поста поштујемо и у њему свецело учествујемо како би дарови које је сада Бог дао Цркви могли да остану у нама. Поставши храмови Светог Духа и више него икад испуњени божанским водама (благодати), не смемо се подвргавати никаквим похотама, не смемо служити никаквим пороцима, да се у нама пребивалиште врлине не би оскрнавило. У том духу, Свети Лав Римски даље пише: „Међу апостолским канонима које је надахнуо сам Бог, предстојатељи Цркве, надахнути Светим Духом, прво су утврдили да сви врлински подухвати почињу постом. Дакле, морамо практиковати пост посебно у ово време, када нам је заповеђен пост, после педесет дана који су протекли од Васкрсења Христовог до Силаска Светог Духа, које смо провели у посебној свечаности. Овај пост је заповеђен да нас заштити од безбрижности у коју је тако лако упасти. Ако се њива нашег тела не обрађује стално, тамо лако расте трње и коров, и рађа се такав плод да се не сабира у амбар, већ је осуђен на спаљивање. Стога смо сада дужни да са сваком пажњом чувамо семе које смо примили у своја срца од небеског Сејача, и да се чувамо да завидни непријатељ никако не поквари оно што нам је Бог дао, и да трње порока не израсте у рају врлина. Ово зло се може спречити само милосрђем и постом.“
Следујући пример светих апостола Петра и Павла и препуштајући се њиховом молитвеном покровитељству, призвани смо да у овим благословеним данима истрајемо у сваком добром делу, да умножавајући врлину постанемо слични онима који су се врлини учили од Господа који је Оваплоћена Врлина. Јеванђелско семе вере које је у нашем срцу посејано, вишеструко ће бити умножено ако постом, молитвом и добрим делима сведочимо лепоту заједнице са Господом и свима светима. Овај благословени период апостолског поста је прилика да у свом животу актуализујемо речи богомудрог апостола Павла: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“. Када се Христос усели у нас, тада Он постаје мера и правило нашега живота, јер када је у нашем животу Христос на првом месту, тада ће све бити на свом месту. Свети апостоли су били најдивнији делатници љубави, зато смо и ми призвани да ове од Бога нам дароване дане посветимо делима љубави, најпре у односу према Богу, а затим, и у односу према сваком човеку као боголиком бићу. Савремени човек је жељан искреног загрљаја, његово срце је жељно искрене љубави која проистиче из христолике љубави о којој најречитије богословствује Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ови пречасни дани нас позивају да искорачимо из свог егоизма и из своје себедовољности. Овај молитвено-подвижнички ход ка празнику светих апостола, буди наша успавана срца и позива нас да у свом срцу направимо место за свакога човека који се нађе на нашем животном путу, јер ни један сусрет није случајан, већ је дело неисказаног промисла Божјег. Да нам древне речи из Старечника увек буду на уму и у срцу: „Видео си лице брата свога и сестре своје, видео си лице Божје“.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“