Данашњи празник је један од најсјајнијих празника нашег црквеног живота. Дивно је што је божанска Промисао изабрала две особе тако различите да истакну јединство Цркве. Иако је Петар био обичан рибар из Витсаиде, а Павле учени фарисеј из Тарса, Господ их је позвао, са различитих путева, и ујединио их у заједничкој мисији.
Петар је напустио мреже, али се одрекао Христа и горко плакао због своје слабости; на крају се појавио као „стена“ Цркве.
А Павле, жестоки прогонитељ хришћана, обратио се на путу за Дамаск и постао апостол незнабожаца, оснивајући заједнице и остављајући своје посланице као духовно наслеђе.
Обојица су постали носиоци истог Светог Духа. Читав свој живот су посветили служби Јеванђеља. Обојица су запечатили свој апостолски рад крвљу мучеништва.
Петрова величина се не налази само у његовој исповести, већ и у његовом покајању, јер је онај који је први исповедио Христа био исти онај који га се одрекао у ноћи Страдања. Па ипак, није очајавао. Горко је плакао. Понизио се. Покајао се, а његово покајање је постало извор освећења.
Црква у Петру види не само исповедника вере, већ и вечни узор покајане особе. Свети Григорије Палама диви се Петровом путу од људске слабости до божанске благодати.
Петар је био први који је у потпуности изразио веру Цркве. Када је Господ питао своје ученике: „А ви шта кажете сам ја?“, он је одговорио, са божанским надахнућем: „Ти си Христос, Син Бога живога.“
Ово признање није био производ људске мудрости. То је било божанско откровење, због чега је Христос одговорио: „Тело и крв нису ти то открили, него Отац мој који је на небесима.“
Свети Кирило Александријски учи да је Петар постао гласноговорник целог апостолског сабора, док га Свети Јован Златоуст назива „главом сабора ученика“ и пита: „Шта је веће од Петра? Или шта је равно Павлу?“ – тојест, ко је већи од Петра, или раван Павлу? Он их назива „блаженом двојицом“ и „утехом народа“.
И ко може да не буде дирнут када види Васкрслог Христа како три пута упућује питање: „Симоне, сине Јонин, волиш ли ме?“ и поверава бригу о Својој Цркви у његове руке?
Поред Петра стоји велики Павле, апостол незнабожаца, учитељ света, изабрани сасуд благодати.
Ако Петар открива чудо покајања, Павле открива чудо преображења, јер онај који је прогонио Цркву постао је њен највећи бранилац. Онај који се борио за име Христово постао је Његов најславнији проповедник.
Пут за Дамаск је једно од највећих откровења Божје силе у историји. Светлост са неба, божански глас, позив на спасење. „Савле, Савле, зашто ме гониш?“
Од тог тренутка, цео његов живот се променио. Христос је постао почетак, средина и крај његовог постојања, због чега ће касније написати: „Више не живим ја, него Христос живи у мени“ и „Мени је живот Христос, а смрт добитак.“
Свети Јован Златоуст се пита којим језиком може да се опише величина његове душе. Он га представља као човека који је превазишао сваку људску меру љубави према Богу, који је у себи имао непрестани огањ Светога Духа, који није размишљао ни о опасностима ни о смрти.
И заиста. Ко је други поднео толико тамница, толико бичевања, толико каменовања, толико бродолома, толико лишавања, Христа ради? Ко је други путовао кроз толико земаља и градова, проповедајући Христа Распетог и Васкрслог?
Црква не слави двојицу апостола одвојено, већ их поштује заједно. Свети Григорије Палама примећује да их Црква крунише заједничком славом и заједничком чашћу.
Петар и Павле су два различита пута која воде ка истој светости. Један открива силу вере, а други силу благодати. Један је био први у исповести. Други је био први у апостолским делима. Један је отворио пут. Други је носио Јеванђеље до краја света.
Обојица су постали сведоци исте истине, због чега их химнографија Цркве назива: „Пресвети пар“, „првопрестони апостола и учитеља света“ и „просветитељи“.
Једина сврха њихових живота била је да проповедају Христа, да умру за Христа и на крају да живе вечно са Њим. Зато размотримо цену коју су платили за своју веру. Обојица су запечатили свој апостолски рад мучеништвом у Риму. Петар је разапет, док је Павле обезглављен.
Њихова проповед није била теорија, нити философско учење. Било је то сведочанство живота и смрти, због чега њихове речи и даље дотичу срца људи, после две хиљаде година, иако нас данашња стварност боли.
Рат у Украјини бесни, сукоби ескалирају на Блиском истоку, нова жаришта насиља горе свуда. Наше друштво је подељено политичким идеологијама и личним ривалствима.
Суочене са овом ситуацијом, водеће личности Петар и Павле позивају нас да се сетимо да „нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни слободног… јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3:28).
Посебно у наше дане, када се вера испитује равнодушношћу, релативизмом, духовном дезоријентацијом, збуњеношћу и духовним отуђењем, сведочанство Првозваног постаје још актуелније и безвременскије.
Они нас подсећају да истина Христова није идеја међу другим идејама, већ пут живота и спасења, и та истина је вредна сваке жртве. Петар нас учи да устанемо после пада. Павле нас учи да преобразимо цео свој живот, кроз благодат.
Црква их заједно поштује, певајући: „Са каквим ћемо венцем славе представити Петра и Павла? Раздељене телом, а сједињене духом.“
Иконографија их приказује како се грле и држе заједно малу Цркву, што указује да је унутар тог јединства свако од њих понудио другачије сведочанство.
Упркос њиховом различитом пореклу, њихова љубав према Христу их је навела да иду напред „једним срцем“, да проповедају исту веру и сведоче исту истину.
Тежимо и ми мирном суживоту, подршци онима који пате од сиромаштва и рата. Не дозволимо да превлада реч насиља и мржње, већ миротворна реч Христова. Јединство, штавише, није наметнуто силом, већ је дато као дар Светог Духа.
Док данас поштујемо часну успомену на Петра и Павла, замолимо их да оснаже наш пут ка Емаусу. Нека нас уче Петровој вери. Нека нам подаре Павлову ревност. Нека нас инспиришу љубављу према Цркви. Нека нас воде ка дубљем покајању. Нека нас учине истинским ученицима Господњим. Амин.
Ауторизована беседа изговорена на дан спомена светих апостола Петра и Павла, 29. јуна 2026. године на свечаном празничном сабрању у Верији (Грчка).