Императорско православно палестинско друштво, основано 1882. године указом цара Александра III, једна је од најстаријих руских установа посвећених Светој земљи, ходочашћу, научном раду и хуманитарној мисији. О његовој историји и савременим задацима, разговарамо са Сергејем Вадимовичем Степашином, председником ИППО-а и некадашњим председником Владе Руске Федерације.
- Господине Степашин, како је настало Императорско православно палестинско друштво и шта је одредило његову првобитну мисију?
Иницијатора је било више, а међу њима посебно место заузима архимандрит Антонин Капустин. Он је учинио огроман посао у стицању руских некретнина у Палестини. Треба имати у виду да је то била Османска империја и да је такав рад захтевао много дипломатске вештине, стрпљења и упорности. Русија је тада у Јерусалиму и другим градовима Свете земље стекла велики број објеката које је требало уредити и ставити у службу ходочасника.
Други, и у то време главни задатак који је држава поставила пред друштво, било је организовање поклоничких путовања руских ходочасника у Свету земљу. То је био велики подвиг. Први председник друштва био је велики кнез Сергеј Александрович. После смрти мајке и убиства оца, цара Александра II, отишао је у Свету земљу. Тамо је провео неколико недеља, поклонио се Гробу Господњем и дубоко осетио шта Света земља значи за православног човека.
У том духу успео је да убеди цара Александра III да је неопходно основати организацију каква је Императорско православно палестинско друштво. Оно је 1882. године основано царским указом и добило историјски назив који смо успели да вратимо 1992. године.
Поред стицања и уређивања руских поседа и организације ходочашћа, друштво је имало још један велики задатак: да Русија у Свету земљу долази са миром, добром и културним радом. У време велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, другог председника организације, основано је више од сто руских школа у Светој земљи.
Треба подсетити да је појам Свете земље, односно Палестине, тада био шири него данас. Подразумевале су се Сирија, Либан, Јордан, данашња Палестина, која, нажалост, још није призната као независна држава, као и Израел. Зато је и хуманитарни рад био толико обиман.
Јелисавета Фјодоровна је успела да убеди Петра Столипина и цара Николаја II, кога у Србији сви знају и чији се диван споменик налази у Београду, да се из буџета издвоје средства за довршетак тог великог посла. Зато се арапски свет, нарочито земље које сам поменуо, и данас позитивно односе према Русији. Постоји историјско памћење. Уз то, од самог почетка важан је био и научни рад, истраживање и изучавање Свете земље. Сви ти задаци остали су пред ИППО-ом и данас, а ја сам на његовом челу већ деветнаест година.
- После револуције 1917. године друштво се поделило на руски и емигрантски део. Како је то утицало на његов рад и како је дошло до обнове?
После 1917. године и Октобарске револуције Јелисавета Фјодоровна напустила је друштво, а оно је фактички престало да постоји у свом првобитном облику. Чак је променило и назив, па је остало само „Палестинско“. Ипак, успело је да опстане и у Совјетском Савезу, као структура Руске академије наука. Тада се бавило пре свега научним радом.
ИППО у емиграцији, као и Руска загранична црква, успело је да сачува део историјског наслеђа онога што је створено у царско доба. Пример је храм Свете Марије Магдалине, где се налази гроб велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Главни задатак ИППО-а била су ходочашћа, али Загранична црква није имала велики број ходочасника. Зато су се бавили очувањем поседа, а неки спорови, на пример око Александровског подворја, трају и данас.
После Другог светског рата Стаљину је указано на то да у Светој земљи постоји велики број руских некретнина. Он је 1943. године много тога вратио у живот: чинове, историју великих војсковођа као што су Кутузов, Нахимов и Ушаков, а обновљена је и Патријаршија. Када је 1949. створена држава Израел, први су је подржали Стаљин и Молотов. Тада су поједине некретнине враћене совјетској држави.
Нажалост, пред крај Хрушчовљеве власти дошло је до такозваног „поморанџа договора“, којим је много тога изгубљено. Пред савременим ИППО-ом стоји задатак да то, колико је могуће, поново врати у руско власништво. Реч је, између осталог, о Сергијевском и Александровском подворју, где активно делује Руска духовна мисија.
Године 1992. Президијум Врховног совјета, чији сам тада био члан, донео је одлуку о враћању историјског назива — Императорско православно палестинско друштво. Тадашњи председник Владе Виктор Черномирдин потписао је акт којим је предвиђено да се ИППО-у врате некретнине које је имао у свом власништву. То је процес којим се и данас бавимо.
- Који су данас најважнији задаци ИППО-а?
Један од основних задатака остају поклоничка путовања, али она су данас значајно ограничена. Најпре је то била пандемија вируса корона, а потом два рата. Због тога део активности надокнађујемо путовањима у Јордан, донедавно и у Сирију, док тамо нису дошли исламисти на власт, а ту је и Либан, иако је и тамо ситуација веома тешка.
Настављамо и озбиљан научни рад, заједно са Министарством образовања. Када је реч о историји Блиског истока, Православљу и хришћанству на Блиском истоку, у ИППО-у данас раде најбољи стручњаци, познати научници и академици. Недавно смо објавили више томова истраживања под називом „Русија на Блиском истоку“. Много је урадио и покојни Николај Николајевич Лисовој, чија је књига о Русији у Светој земљи изузетна.
Појавио се и нови задатак, повезан са Специјалном војном операцијом. При ИППО-у је основан Фонд хришћанског милосрђа. Ја сам председник надзорног одбора, а подржали су нас председник и патријарх. Пружамо помоћ онима који ратују, њиховим породицама и ближњима. То је црквена и хуманитарна помоћ. Помажемо и свештеницима који служе у ратној зони. Око четири хиљаде свештеника сада тамо врши службу, наравно без оружја. Подржавамо их финансијски, организујемо предавања и помажемо им да издрже своју службу.
То се, по духу, наставља на оно што је радила велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна у време Првог светског и руско-јапанског рата, када је пружала огромну помоћ војницима и официрима. Данашње дело милосрђа видимо као наставак те традиције.
- На који начин ИППО данас представља Свету земљу и хришћанско наслеђе широј јавности?
Пре свега, кроз велики научни рад и издаваштво. Палестински зборник излази већ 142 године без прекида. Поред тога, радимо телевизијске емисије на каналима Спас и Култура, а снимљено је и више документарних филмова. То су, на пример, филм „Русија у Светој земљи“, филм о Антонину Капустину, документарни филм о свештеницима у Другом светском рату, а припремамо и филм о свештеницима који данас служе у зони Специјалне војне операције.
Имамо и омладинске секције које активно раде и организују сусрете на универзитетима. И сам сам држао предавања о ИППО-у на готово свим највећим руским универзитетима. Важан је и наш сајт ippo.ru, који је веома посећен и, по мом мишљењу, добро урађен. Он је једна од важних презентација онога што радимо.
За портал „Кинонија“ приредио теолог Мирослав Јелић