Нектаријевој супрузи
1. Двоумио сам се да ли да се обратим Вашој честитости, мислећи да, као што и најблажи лек изазива бол оку када је упаљено, тако и души скрханој тешком жалошћу речи упућене у самом часу страдања, ма колико биле утешне, могу изгледати неумесне. Али потом помислих да се обраћам хришћанки која је одавно поучена побожности, која није неискусна у променљивости људског живота, те закључих да не треба да занемарим дужност која ми је поверена.
Знам шта је мајчино срце, и када се сетим колико сте добри и благи према свима, могу да наслутим колика је дубина Вашег садашњег бола. Изгубили сте сина кога су, док је био жив, све мајке сматрале блаженим, молећи се да и њихови синови постану налик њему; а када је умро, оплакивале су га као да је свака од њих у гроб положила сопствено дете.
Његова смрт задала је тежак ударац двема покрајинама – и мојој Кападокији и Киликији. Са њим је пало велико и славно племе, оборено као грађевина којој је ишчупан потпорни стуб. Авај, колико је велико зло могао да проузрокује додир са злим демоном! Земљо, какву си несрећу морала да понесеш! Када би сунце имало осећања, човек би помислио да би задрхтало пред тако жалосним призором. Ко би могао да искаже све оно што би дух, немоћан пред оваквом несрећом, желео да изговори?
2. Али наш живот није препуштен случају, него њиме управља Божји промисао. Тако смо научени у Јеванђељу, јер ниједан врабац не пада на земљу без воље Оца нашега небеског (Мт. 10,29). Шта год да се догодило, догодило се по вољи нашег Творца. А ко може да се успротиви Божјој вољи?
Прихватимо, дакле, оно што нас је снашло. Јер ако негодујемо, не можемо изменити оно што је прошло, него само себи наносимо још већу штету. Не усуђујмо се да изводимо на суд праведни Божји суд. Сувише је ограничено наше знање да бисмо испитивали Његове неизрециве одлуке.
Господ сада искушава Вашу љубав према Њему. Сада Вам се пружа прилика да својим трпљењем задобијете удео мученика. Мајка Макавеја гледала је смрт своје седморице синова без уздаха и без иједне недостојне сузе. Благодарила је Богу што их је огњем, мачем и суровим мучењима ослободио окова тела. Зато је стекла похвалу од Бога и славу међу људима.
Губитак је велики, и ја то добро знам; али велика је и награда коју је Господ припремио онима који трпе са стрпљењем. Када сте први пут постали мајка, када сте угледали свога сина и заблагодарили Богу, знали сте да сте Ви, као смртна жена, родили смртног човека. Шта је, онда, необично у томе што је смртник умро?
Али жалост нас обузима зато што је, како нам се чини, умро пре времена. Но, јесмо ли сигурни да то заиста није било његово време? Ми не знамо шта је истински добро за наше душе, нити смо у стању да одредимо границе људског живота.
Погледајте свет који Вас окружује. Сетите се да је све што видите смртно и подложно пропадљивости. Подигните поглед ка небу — и оно ће проћи. Погледајте сунце — ни оно неће трајати довека. Све звезде, сва жива бића на копну и у мору, све што је лепо на земљи, па и сама земља, подложни су пропадљивости. Још мало, и свега тога више неће бити.
Нека Вам ова размишљања донесу макар извесну утеху у Вашој невољи. Не мерите свој губитак само њиме самим, јер ће Вам се тада чинити неподношљивим. Посматрајте га у светлу свеукупне људске судбине, па ћете и у томе пронаћи извесно олакшање.
Изнад свега, једно бих желео нарочито да Вам препоручим: поштедите свога супруга. Будите утеха другима. Немојте његову жалост чинити још тежом тиме што ћете и сами клонути под теретом туге.
Знам да саме речи не могу донети утеху. Оно што је сада најпотребније јесте молитва. Зато се молим самоме Господу да се Својом неизрецивом силом дотакне Вашега срца и да Вам кроз добре помисли обасја душу, како бисте у себи самима пронашли извор истинске утехе.
*Писмо Светог Василија Великог упућено мајци која тугује за својим сином.