„Јесмо ли ми ти поклекли пред илузијама индивидуалне слободе, неомеђеног живота, бескрајних могућности? Могуће је да је тако било, те идеје биле су у духу времена; ми их нисмо формализовали, није нам се хтело; задовољили смо се тиме да им се прилагодимо, да дозволимо да нас оне униште; и потом да дуго, веома дуго због тога патимо“ (Мишел Уелбек).
Ово су речи са краја романа Серотонин, у коме Мишел Уелбек, један од најчитанијих и најконтроверзнијих савремених писаца, описује човека који услед суровости савременог друштвеног живота ни у чему не види смисао. Иако потиче из имућне породице, има добар посао, угађа својим чулима на најразличитије начине, све више се осећа празним. Почетна равнодушност према другим људима и догађајима, све више постаје део њега самога. Увлачи се у њега попут неког невидљивог дима који га гуши. Ово осећање покушава да лечи појачавањем угађања сопственим чулима. Резултат свега није блаженство и осећај испуњености задовољством, већ, како каже: „пакао који сам ја створио.“
Покушај бега из овог свеприсутнијег стања тражи у нарушавању друштвених правила: саобраћајних ограничења брзине, забране пушења у одређеним просторима… Помоћ тражи и код увиђавног и стручног психијатра, који ширином својих сагледавања и разумевања дубине људских проблема излази из клишеа оних који сматрају да се све може и треба решавати таблетама. Одређена доза антидепресива је ту, како би појачала ниво серотонина – тзв. „хормона среће“ који је као неуротрансмитер задужен да преноси позитивне сигнале између нервних ћелија и тако одржава и појачава добро расположење. Стање очаја, или медицински речено депресију, тако успева да тренутно одржи на подношљивом нивоу. Током целог тока романа, главни јунак не крије да је одлучио да изврши самоубиство и да ка томе неминовно иде у сусрет. Успутне станице које му причињавају ситна задовољства не узима за озбиљно и не полаже велика очекивања у будућност. Прошлост се намеће са закључцима о пропуштеним шансама да се буде срећан. Али то наноси још веће боли. О себи, признаје да није човек који се трудио да буде добар: „мало ми је у животу давано, па ни мени није било до давања; доброта се у мени није развила, тај психолошки процес није се одиграо.“
Повремени одблесци светлости кроз тунеле таме његове психе, долазе из подручја парадоксалног које описује речима: „надати се и кад наде више нема.“ То види као присуство божанског које „милује и онда када то не заслужујемо.“
Пролазећи кроз лавиринте таме, који су начињени у прошлости и све јаче предосећани у будућности, тражећи бег од стварности свакодневице, главни јунак романа Серотонин наслућује, у последњим редовима романа, да је могло бити и другачије под одређеним животним условима. Они се тичу његовог односа према ближњима и Богу. Сматра да је могао да обрне логику, па да уместо очекивања да њега неко учини срећним, покуша да друге усрећи. Узор за то види у Христу који се држао тог егзистенцијалног правца, у мери да није жалио да свој живот положи за друге. Можда би се тако дошло до стања у коме лучење природног серотонина не би било на ниском нивоу, па би коришћење вештачког серотонина садржаног у таблетицама било непотребно. Роман се овде завршава, а главни јунак није извршио самоубиство.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.