Поводом 120 година од рођења и 40 година од упокојења блаженопочившег епископа бачког Никанора (Иличића).
“Чедо Тимотеје… буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти“ (1. Тим. 4, 12).
Блаженог спомена Епископ бачки Никанор (Иличић), родио се пре 120 година, 6. новембра, у Новом Бечеју, а упокојио се пре 40 година, истог датума, 6. новембра, у Сремској Каменици.
Имали смо, и имамо прилику, да се, сређујући и истражујући документацију у црквеноопштинској и парохијској архиви парохије у којој службујемо, сусретнемо са актима – расписима, која је у своје време, Епископ Никанор, писао повереном му свештенству Епархије бачке. Сва та акта, по нашем скромном мишљењу, требало би у своје време сакупити и детаљно анализирати са литургичке и пастирско – богословске тачке гледишта и издати као посебну књигу. Ми лично, удивљени смо његовом несвакидашњом ревношћу и пастирском бригом пројављеном у њима (расписима), у она тешка времена безбожништва у нашем народу, особито 50 – тих и 60 – тих година прошлога века. Да поводом тога истакнемо, да је само у 1965. години, блаженопочивши Владика, свештенству Епархије бачке, упутио чак 35 расписа, заведених у деловодном протоколу парохија. То нас је подстакло и подстиче, да поводом ових његових великих годишњица, укратко, и тек само понешто, издвојимо и скренемо пажњу на ову врсту делатности овог великог Архијереја наше Помесне Цркве, за чије се богословско дело већ поодавно зна и о коме је подоста писано.
Веома леп, сажет и тачан опис његове личности, дат је у реченицама које следе: “Владика Никанор Иличић (1906 – 1986), био је импозантна фигура међу епископима наше Цркве у периоду после Другог светског рата. Овај човек који је потекао из богомољачке куће, па постао личност дипломатских манира, црквени писац, борац за литургијски поредак, обновитељ црквеног живота, катихета, дубоки поштовалац патријарха, и свих црквених институција, а особито Светог Архијерејског Сабора, /био је/ и исповедник вере („његов живот је протекао у сталном напору и муци“). Умро је, после вишегодишње болести, у Сремској Каменици, 6. новембра 1986. године, као најстарији архијереј по хиротонији у том тренутку. Сахрањен је у крипти новосадске Саборне цркве.“ (Златко Матић, „Реакција о. Јустина (Поповића) на предлог ревизије постова у СПЦ: систематскобогословска анализа“ у: Ава Јустин: Залог предања: зборник радова са научног скупа са међународним учешћем, одржаног поводом 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса моштију Преподобног оца Јустина Ћелијског, Београд, Православни богословски факултет, (5. и 6. децембар 2024. године), 2025, стр. 192, напомена бр. 2). На катедри бачких Архијереја, наследио је Светог Иринеја (Ћирића), Исповедника вере, 1955. године, и на њој епископствовао 31 годину. Као и његов Предшественик, и Владика Никанор доживео је страдање, као епископ горњокарловачки, док је администрирао Епархијом далматинском, када је претучен од безбожника у Кистању, и тиме био спречен да преузме администрацију те Епархије.
У овом кратком приказу, покушаћемо да укажемо на пастирску бригу о својој словесној пастви, тадашњег Архијереја бачког, пре 61. годину, а у вези са трагичним дешавањима у местима Бачке епархије, 1965. године, коју су у то време задесиле велике поплаве, као и огроман помор стоке.
У Летопису парохије пивничке, тадашњи администратор парохије, презвитер Петар Петровић, парох деспотсентивански (деспотовачки), бележи: „Дана 1. јуна ове године /1965/, ово село је задесила ужасна трагедија, која се одразила болешћу стоке (свиња). Село је одмах тога дана када се болест уочила блокирано, тако да нико од мештана није могао ни ући, ни изаћи, из места. Екипе ветеринара су обилазиле свакодневно сва домаћинства, прегледали свиње, и у ком домаћинству се појавило ма и једно свињче болесно, одмах, на лицу места, сва свињчад је убијана и закопавана у дворишту. Болест је трајала два месеца и за све време село је било блокирано и сва богослужења забрањена, јер се сматрало да је болест (још) заразна (као) и /због тога/ што се преноси. Свакога дана, улице су шприцане масном содом, али се болест и даље ширила. Овом приликом у Пивница/ма/ је убијено 1000 комада свиња и штета је огромна, јер сви радови у пољу су заостали због блокаде. Место је деблокирано 30. јула ове године. У овој години, током читавог лета, река Дунав је угрожавала и поплавила велики део бачке Епархије. Домаћини су бдели покрај обала реке и насипи су непрестано утврђивани. Широм Војводине, мобилисало се људство за одбрану од поплава. И поред свег уложеног труда, Дунав је провалио насипе код Богојева, Новог Села и Бегеча, тако да је добар део кућа порушен, а засејани усеви поплављени и уништени. Дунав је, пробивши насип код села Бегеча, почео надирати према Новом Саду, тако да се око града градио насип. Водостај Дунава је био незапамћено висок и половином лета (јако мало) је почео опадати, тако да, све што је поплављено, остаће необрађено ове године.“ (У Пивница/ма/, 30. јула 1965, јереј Петар Петровић, привремени парох, Летопис српско – православне парохије у Пивницама, 1947 – 1976).
Први распис у тој години, а поводом наведених трагичних збивања, Преосвештени Никанор је објавио 8. јуна 1965. године под Ебр. 118, а који у целини гласи: „Ова година остаће у тужном сећању на територији и наше Епархије бачке: ПОПЛАВОМ И БОЛЕШЋУ СТОКЕ. Обе ове велике невоље нанеле су велике штете нашем свету и ова чињеница одразиће се, свакако, и на друге облике живота. Позивамо све Наше свештенство да историјски обради водоплав у Нашој Епархији у својим парохијским Летописима, наравно у местима где је било ових несрећа: поплаве и болести стоке, те да исто тако и овамо достави своје посебне опширне извештаје преко Архијерејског намесника, описујући све детаље и појединости, нарочито да ли је у месту ушла вода и докле, колико је улица поплављено, како је народ издржао све ово и како се снашао, кога је прихватио и др. Исто тако и са болешћу стоке. Све што је са овим несрећама у вези. Она места која све ово нису имала известиће Намесника негативно, а у Летописима ће се констатовати: „Ова година беше водоплавна и велика сточна болест беше у њој.“ Намесници ће, када приме све ове извештаје, доставити са напоменом у којим местима није било ових елементарних несрећа. Посебно навести да ли су и свештеници били позивани на чување бране у насипима.“ (Акт бр. 13. од 16. 6. 1965, Деловодни протокол Српске православне парохије пивничке 1942 – 1966).
Сагледавајући веома тешко стање у коме се поверени му народ тада налазио, Архипастир бачки, већ 17. јуна, те 1965. године, под Ебр. 127, саопштава своју одлуку, у другом распису: „На територији наше Епархије бачке већ подуже време траје безведро време, са кишама и тешким последицама ПОПЛАВЕ и сточне заразне болести, најширих размера овога века до сада. Добар део места у Епархији је већ поплављен, а још више је угрожено од поплаве. Света Црква не може и не треба да остане по страни у овако великој народној невољи. Све појаве и ова несрећа доводи народ до очајања, страха, неизвесности и великих тешкоћа, искушења и материјалних жртава. Вера нас учи да је овде могућ и прст Божји, за грехе наше и народна незнања, а знамо сви да ништа не бива без воље Божје. У вези горњег, наређујемо подручном Нам свештенству у читавој Епархији, да се у недељу 27/14. јуна ове године одржи у свима светим храмовима после свете Литургије МОЛБАН са чином: “Чин молебнаго пјенија во времја безведрија“/види Дополнитељни требник, стр. 249/ и то на овај начин: Завршити потпуно свету Литургију са отпустом и не затворити царске двери, /па/ затим одмах возглас: “Благословен Бог наш“… и обавити све по чину, НЕИЗОСТАВЉАЈУЋИ НИШТА. На крају – молитва са клечањем (народу рећи да клекне), која почиње речима: „Владико Господи Боже наш, древље…“ Затим поучити народ кратким СЛОВОМ, позивајући га да се моли Богу, да пости три дана, да чини добра дела, /е/да нам Господ подари милост Своју и да ова несрећа престане. За случај да овај распис не стигне негде на време из оправданих разлога, онда ће ти свештеници обавити молбан у идућу (тј. трећу) недељу, но то само да пошта не узмогне стићи из неких разлога. Хитно саопштити свештенству.“ (Акт бр. 20. од 26. 6. 1965, Деловодни протокол Српске православне парохије пивничке 1942 – 1966).
Трећи распис у вези са поплавама и помором стоке, блаженог спомена Владика Никанор, упутио је свештенству под Ебр. 122 од 21. јула 1965. године: „После тешке несреће од поплаве, које су нарочито доживели у већем броју наши Срби колонисти у Апатину, Бачком Новом Селу, Плавни, затим поплављено село Бегеч и друга наша места – почела су по тим местима кружити страшна роптања на Име Божје са чудним и страшним изјавама – “ако има Бога зашто је ово дозволио…“ Тим поводом упозоравамо свештенство ових и осталих места која су била поплављена, угрожена и оштећена поплавом, као и могућим тешким последицама поплаве и њене несреће, да преко АМВОНА одрже одговарајуће проповеди (две или три), те да вернике ове упозоре и позову да ово не чине. Зар Срби уопште, а нарочито колонисти, имају смелости да бацају кривицу за своје грехе и пропусте у области верског, духовног и црквеног живота, било на кога а тек на Име Божје? Зар они годинама не маре за своју свету Цркву и за слављење Имена Божјег, не посећују света Богослужења, не крштавају и не венчавају децу своју, не примају свештеника у домове своје, не славе своје Крсне Славе, не причешћују се, псују и руже Име Божје, гледају како бедно изгледају наши свети храмови и свештеничке куће, /ништа притом не предузимајући/? Зар такви имају смелости и образа да тако говоре? Зар они од Бога траже помоћ и правду када Га не признају и не поштују? Зашто је историја доживела казну Содома и Гоморе? Зар се то не памти и данас не говори /да је то било/ због греха и непослушности заповестима Божјим? Зар се не зна „да је Бог спор, али и достижан“? И ето, стигла нас је рука Божја и стићи ће још и више свакога хулитеља и неправедника, себичњака и богоборца. Казна, дакле, није мимоишла ове и овакве људе. На основу ових Наших напомена израдити проповед. Може се и све што смо Ми навели изрећи као проповед. Нека свако осети да је у несрећи и прст Божји. Треба нагласити ауторитет Божји, те у проповеди интерпретирати речи из Псалма 69. (српски превод), затим речи из гл. 15. ст. 13. Прве Посланице Коринћанима, а нарочито стих 31. из 10. главе Посланице Јеврејима. Доставити свештенству ради коришћења у проповеди.“ (Акт бр. 36. од 26. 8. 1965, Деловодни протокол Српске православне парохије пивничке 1942 – 1966).
Из свега овде наведеног, да се јасно видети колика је била пастирска и очинска брига Епископа бачког у та тешка времена. Испунио је он, у свему, речи Светог Апостола Павла, упућене у његовој пастирској Посланици Светом Апостолу Тимотеју: „Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши, са сваком стрпљивошћу и поуком.“ (2. Тим. 4, 2).
И данас, код нас и у свету, има сличних догађања и страдања, попут поплава и помора стоке у 1965. години. Владика Никанор је у својим пастирским расписима указао због чега је то тако и тиме опоменуо на последице. Много тога, нажалост, од онда до данас, није се променило у нашем српском народу, али се надамо да ће нас и овде наведени примери и поуке, привести, толико нам потребном покајању.
За разумевање свега овога, од изузетне важности је и реч Светог Марка Евгеника, Митрополита Ефеског (1392 – 1445): “Све што се у свету збива, збива се вољом Божјом; но Божја воља се не исказује према свему на исти начин: на нешто гледа благонаклоно, нешто опрашта, а нешто се збива по Његовом добровољном узмицању. Све ово збива се на корист потребитих, тако што божанским промислом бива на разноврсне начине икономијски устројено.“ (Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа, Матица српска, Нови Сад, 2019, стр. 144, напомена бр. 25)
Нека би овај скромни приказ пастирске бриге за поверени му верни народ, блаженопочившег Епископа Никанора (Иличића), био још једно подсећање на његову знамениту личност и дело, као и мала воштаница пред њим, а поводом значајних годишњица његовог рођења и упокојења, које обележавамо у овој години.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.