Једну реченицу сам током година рада много пута чула: „Докторка, знам да би требало да будем јачи”. Некада је изговори човек који месецима не спава. Некада жена која ујутру једва смогне снаге да устане из кревета и обави оно што мора. Некада неко ко се годинама бори са страховима, а да за то не зна готово нико из његовог окружења. Kод верујућих људи тој реченици понекад се придружи још једна, изговорена много тише: „Ако верујем у Бога, зашто не могу да се изборим са овим?” Мислим да је важно да управо ту застанемо. Психичке тегобе нису ствар избора. Психичка болест није мера нечије вере. Kао што није ни мера карактера, доброте, образовања или снаге.
Људи који пате од депресије или анксиозних поремећаја неретко добијају савете од блиских људи – породице или пријатеља: „Мисли позитивно”, „Изађи међу људе”, „Имаш због чега да будеш срећан”, а верујућем човеку неко ће добронамерно рећи и: „Моли се више”.
За верујућег човека молитва је огромна утеха и ослонац. И научна истраживања показују да молитва има благотворан ефекат на психичко и телесно стање – смањују се анксиозност и стрес, активирају се механизми релаксације. У неким студијама ово стање прате и нижа срчана фреквенција и нижи крвни притисак. Проблем настаје када молитва постане мерило вере: ако ти није боље, значи да ниси довољно веровао. У психијатрији ствари нису тако једноставне.
На настанак психичких поремећаја утичу бројни фактори – биолошка предиспозиција, начин одрастања, животна искуства, губици, трауме, дуготрајан стрес, телесне болести, али и околности у којима човек живи. Најчешће није у питању само један узрок. Човек може имати породицу коју воли, посао, пријатеље, веру и много разлога за захвалност – и ипак оболети од депресије.
„Али мени ништа не недостаје” – ово је можда једна од реченица које најчешће чујем у ординацији. „Докторка, мени реално ништа не недостаје. Други имају много веће проблеме” – а онда видим човека који због тога што „нема право” да буде лоше осећа још већу кривицу. Патња се, међутим, не мери поређењем. Ако некога боли, чињеница да постоји човек коме је још теже неће учинити да његов бол нестане. Исто важи и за психичку патњу.
Депресија није само туга, што је можда и највећа заблуда у народу. Она мења човекову енергију, сан, концентрацију, вољу, способност да осети задовољство, а често и начин на који види себе и будућност. Човек је некад свестан да је вољен, а осећа се безвредно. Зна да његов живот има смисла, али тренутно тај смисао не успева да осети. То није незахвалност. То је симптом болести. А где је у свему томе вера?
Kао лекар, никада не бих себи дала за право да процењујем нечију веру. То није посао психијатра. Али могу да кажем нешто што сам много пута видела: вера за многе људе јесте важан извор наде, смисла и снаге у тешким животним периодима. И она не мора бити у сукобу са лечењем.
Психијатар и свештеник не раде исти посао. Један није замена за другог. Постоје питања која човек поставља свом духовнику – питања смисла, опроштаја, односа према Богу, духовних дилема. А постоје стања у којима је потребан лекар: када човек недељама не спава, када не може да функционише, када га анксиозност потпуно ограничава, када депресија одузима вољу и задовољство или када постоје мисли да живот више нема смисла. Тада тражење стручне помоћи није одустајање од вере. То је брига о себи. Морамо ли баш све сами? Мислим да смо као друштво прилично дуго неговали слику јаког човека као некога ко ћути, трпи и наставља даље.
Посебно је тешко људима који су навикли да буду ослонац другима. Њима је понекад најтеже да изговоре: „Сада је помоћ потребна мени”. А управо ту почиње промена. Не када човек постане довољно јак да му нико није потребан, већ када престане да доживљава сопствену рањивост као пораз.
Kада имамо неке друге потешкоће и осећамо да тело више не може само, сасвим нам је природно да потражимо помоћ. Kашаљ и висока температура уобичајени су разлози да се јавимо доктору. А зашто онда према психи имамо другачији однос?
Овај текст не бих завршила великом поруком, већ нечим што бих рекла и човеку који седи прекопута мене у ординацији: „Ако вам је тешко, немојте прво питати себе да ли сте довољно јаки. Питајте се колико дуго вам је тешко, колико вас то омета да живите и да ли вам је потребна помоћ”.
Можете бити верујући човек и имати депресију. Можете се молити и лечити. Можете имати духовника и психијатра. Једно друго не потире. А признати да у једном периоду живота не можемо све сами није слабост. Понекад је то први здрав корак који смо направили за себе.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.