Поводом 80 година од мученичког страдања Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере у Оџацима (1946-2026)
Ове године, навршава се осамдесет година од мученичког страдања Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, (1884-1955), у месту Оџаци, које се догодило на Преображење, 6/19. месеца августа 1946. године Господње. О овоме – благо је рећи – немилом догађају, до сада је већ писано. Поводом осамдесетогодишњице, намера нам је, а по савести обавеза, дужност и молитвена жеља, да сва нама позната о томе сведочанства, саберемо на једно место, што ћемо и покушати да учинимо у овом кратком прилогу.
У свом писму, тадашњем председнику СФРЈ, у коме говори о послератним нападима на Српску Православну Цркву и прогонима њених свештенослужитеља, митрополит скопски Јосиф, пише: „Нису поштеђени ни епископи Српске православне цркве. На дан, 19. августа, ове године, (1946. – прим. аут), извршен је у селу Оџацима, у Бачкој, физички напад на Његово Преосвештенство Епископа бачког Господина Иринеја, који је дошао у то место у канонску посету, по позиву тамошњег народа. Том приликом, Његовом Преосвештенству нанесене су повреде по лицу и телу, а јереј Миленко Цвејанов убоден је ножем. Све ово десило се у присуству месне милиције која није ништа предузела да спречи овако тежак изгред противу једног српског архијереја и свештенства“ (Писмо Митрополита скопског Јосифа Јосипу Брозу, Архив Св. арх. синода бр. 815/зап. 43, од 17/4. септембра 1946. године. Цитирано по: Протојереј – ставрофор Саво Б. Јовић, Свети Исповедник Варнава, Епископ хвостански (1914 – 1964), изабрана дела, књига 7, „Православна реч“, Београд, 2012, стр. 156).
Патријарх Српски Гаврило, такође, у свом писму маршалу Југославије, наводи: “У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве, извршен је низ грубих физичких напада на Архијереје и свештенике. Владика бачки (Иринеј – прим. аут), гажен је и премлаћен у Оџацима, на дан 19. 8. 1946. године, где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље“ (Писмо Патријарха српског Гаврила (Дожића) маршалу Јосипу Брозу, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, бр.1052/Зап.213, 29/16. марта 1949. године у Београду, цитирано по: Велибор В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, „Светигора“, електронско издање, Пројекат „Растко“, Библиотека српске културе на интернету, јануар 2000, приступљено 3. септембра 2026). Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи и следеће сведочанство: „На Преображење 1946. године у селу Оџацима, где је (Свети Иринеј – прим. аут) дошао да освети богомољу, комунисти су му припремили „свечани дочек.“ Наиме, за време молитве, ови јуришници су навалили на њега. Опет је потегнут камен, од кога се Епископ срушио на земљу. Попут разјарених звери насрнули су на немоћног Владику, и вероватно би га убили да ђакон (Младен, потоњи парох пивнички – прим. аут) Ружић, није скочио и својим телом га заштитио. Затим га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Свештеника Миленка Цвијанова (Цвејанов – прим. аут) су тада изболи ножем, па је и он у крви пао поред свог Епископа. Од силних удараца Владика је задобио тешке телесне повреде са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору и болесничкој постељи“ (протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, Утамничена Црква, (страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године), изабрана дела, књига 5, „Православна реч“, Београд, 2012, стр. 145 – 146).
О страдању Светог владике, писао је и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, истичући: „На Преображење 1946. године епископ Иринеј је отишао у село Оџаци ради освећења новоподигнуте цркве (заправо: богомоље, капеле – прим. аут). Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио „добродошлицу“ епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења, а и народ заплашио. Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било уз њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем. У нападу на владику Иринеја предњачили су мађарска скојевска омладина и радници Фабрике ужади. Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан, епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад. Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду – сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године, епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: „Што се више мучим, то се више Богу молим.“ Прота Велибор, у истој књизи, донео је и веома важан документ из „Гласника СПЦ“ од 1. јануара 1947. године у броју 1, у коме се у Извештају Светог Архијерејског Синода наводи да је “размотрен извештај о физичком нападу на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, (подвл. наше – прим. аут) јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање ( подвл. наше – прим. аут), одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода…“ (Велибор В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, „Светигора“, електронско издање, Пројекат „Растко“, Библиотека српске културе на интернету, јануар 2000, приступљено 3. септембра 2026).
Са доста података и детаља, о овом страшном догађају, пише и Биљана Бошњак Драгановић: „Када се 19. августа, на Преображење, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ (Антифашистички фронт жена – прим. аут). Провокације у Оџацима започеле су још на железничкој станици. Двојица скојеваца напали су владику чупајући га за браду и претећи ножевима да ће да га закољу. Са пратњом, фијакером је успео да им побегне. Чим је са верницима и свештенством кренуо у литију, насрнули су на њих, викали, псовали и бацали камење…Памте још старији Оџачани тај немио догађај, чак и имена жена које пред Богом није било срамота да ципелом крену на крвљу обливеног владику и ударају га штиклама… У неким сведочењима помиње се да су комунистички активисти, обучени у народне ношње, потом дошли до храма, изнели иконе, запалили и око ватре заиграли козарачко коло… Дуго се о том немилом догађају у овој бачкој вароши ћутало. А многима је до тада владика у куће улазио. Годинама касније дошло је чак до формулације како је у нападу предњачила „мађарска скојевска омладина“ и „радници Фабрике ужади“. Не треба, вероватно, улазити у анализу тих насталих формулација, ни како ли су се то скојевци делили по националној припадности и да ли се под „радницима“ мисли на колонисте, који су те, 1946. пристизали у Бачку. Да, јесу колонисти долазили. Али неће бити да су долазили ниоткуд, да за веру, Цркву и владике не знају. У подацима стоји да су први колонисти у Оџаке стигли возом 10. фебруара 1946. године. Било је то 45 породица из Заплања, југоисточна Србија. Током исте године, Оџаци су насељени породицама из Нишког, Сврљишког, Бањског, Моравског и Алексиначког среза. И данас се у Оџацима готово сви по имену знају или бар „чији су.“ Памте још понеки поименце ко је епископа Иринеја камењем гађао и жену која га је ципелом ударала…У знак сећања, да се не заборави, на месту где су на владику Иринеја Ћирића насрнули, житељи Оџака 1989. године започели су изградњу Храма Спаљивања моштију Светог Саве. Богослужења у њему почела су 1993. године, а 2002. године храм је освештао Епископ бачки Иринеј Буловић.“ (Биљана Бошњак Драгановић, Уметност и црвени терор: Свети Иринеј Ћирић, портал „Нови Стандард“, 2.10.2022. приступљено 3. септембра 2026).
Све до сада наведено, књижевном врстом хагиографије, ушло је и у Житије Светог Владике, у коме стоји: „И тако све до онога дана када се обрете у Оџацима на Преображење 1946. године, где се стече велико мноштво православног света да дочека свога архијереја, који дође у то место ради освећења капеле за парохијске потребе, у тада новооснованој парохији и црквеној општини. Међу ово стадо Христово бејаху се кришом увукли и грамзиви вуци, исти они безбожни и безакони комунисти који га прогањаху одраније. Угледавши га, они, разјарени и у обести, намах кидисаше на њега као дивље звери, јер се већ раније бејаху договорили да га убију. И народ који беше ту, готов и да живот свој положи за својега пастира, извукавши га из избезумљене гомиле, однесе га у парохијски дом, сачувавши му живу главу. Али, како ови злочинци не беху задовољни учињеним, наново кидисаше на овог измученог старца не би ли га коначно дотукли. Јурнувши на парохијски дом, где Владика беше пронашао уточиште са народом и свештенством, ударише на овога светога старца и стадоше га бесомучно тући. Свештенике његове претукоше и ножевима избодоше, док блажени старац једва претече од тешких удараца које му зададоше. И да га ђакон његов Младен Ружић, не заклони телом својим, зацело би своју злу намеру спровели до краја…У својим највећим боловима (после овога страдања, Владика – прим. аут) говораше: „ Што се више мучим то се више Богу молим.“ А молитва његова најчешће бејаше ова: “Дај, Господе, да се Теби вратимо пре него што се у земљу вратимо.“(Житије светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, у: Пренос моштију и канонизација светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, приредили: протојереј Владан Симић, презвитер Лазар Ђачић и ђакон Мирослав Николић, „Беседа“, посебна издања, Нови Сад, 2023, стр. 63 – 64).
Молитву „Дај, Господе…“, Свети Владика је, мишљења смо, почео да произноси, преводећи 1942. године целокупну аколутију Свете Педесетнице, објављеној у књизи „Недеља Свете Педесетнице“, јер у првој коленопреклоној молитви на вечерњем богослужењу Духова, наведене су те речи, у Светитељевом преводу: „Пусти да се Теби вратимо пре него што се у земљу вратимо.“ (Недеља Свете Педесетнице (празничне службе), с грчког превео, Иринеј, Српски православни Епископ бачки, Управа Епархије бачке, Ујвидек, 1942, стр. 364).
Из свега до сада написаног можемо јасно увидети, да је свети старац, на Преображење 1946. године у Оџацима, претрпео велика страдања, равна страдању светих мученика у доба највећих прогона Цркве Христове. Он је све то са највећим смирењем прихватио и није осудио своје мучитеље, већ се у тим часовима, уверени смо, молио молитвом Господњом, изговореном у највећим мукама на Крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“
На месту мученичког страдања Светог Иринеја, у Оџацима, у порти Светосавске цркве, 2015. године, постављена је спомен – биста са његовим ликом.
Свети Сава српски, који је посмртно мученички пострадао, будући спаљен, на небу у свој загрљај примио је свог сабрата и своје чедо, Светог Иринеја, „каменованог Владику“. Нека би њиховим светим молитвама, Господ опростио онима који нису знали шта чине, и нека би и њима и нама подарио покајање, еда бисмо се Њему вратили пре него што се у земљу вратимо. Амин.
Додатак – Беседа Његове Светости Патријарха Српског Викентија на Опелу блаженопочившем Епископу бачком Иринеју, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, на Благовести, 25. марта / 7. априла 1955. године Господње:
„Врло много од нас овде присутних стојали смо често с тобом у овом светом храму. Научили смо стојати с тобом и око тебе. Ти си био средиште наше, ти си био онај у кога смо гледали, очекивали твој поглед и очекивали да чујемо твој глас. И данас стојимо с тобом и око тебе, али више не чујемо твој глас, не осећамо твој поглед који је показивао сталну ведрину духа. Твој дух је оставио трошну земаљску љуску и отишао Богу на истину. А нас, твоју браћу архијереје, свештенство и твоју паству, оставио си тужне и неутешне. Сви смо знали да ти нема лека, сви смо те оплакали још за живота. Плачући за тобом ми смо оплакивали и тебе лично, а оплакивали смо и губитак који сналази нашу Цркву, твоју браћу архијереје, твоје свештенство и твоју паству. Иако смо знали да трпиш велике муке, ипак смо волели и тешили се што си жив, јер си и болестан и немоћан претстављао велико наше имање. Па и мртав, ти претстављаш то и сада. Иако је тело мртво, живи твој дух, Владико свети! Ја бих требао да говорим о теби. Требало би да обухватим цео твој живот и рад. Али распон твога живота и рада је и одвише велик да би се могао обухватити једним говором.
У оваквој прилици је тешко и говорити, а камоли једним говором обухватити све. Ја то нећу ни покушавати, јер знам да то не могу учинити. У оваквим приликама где срце говори не може се рећи све. Враћам се за педесет година уназад. Као мали ђак често сам виђао једног младића по новосадским улицама са књигом у руци, али понекад друкчије обученог него остали младићи његовог доба. Старији наши другови објашњавали су нама млађима да тај младић учи више богословске науке и да ће бити владика. Као старији ученици сазнали смо о том младићу више. Сазнали смо да је то син угледне породице Ћирића из Сремских Карловаца и да се спрема за монаха. Све је то нама младићима било нејасно, али смо слутили да то није нешто обично, и видели смо да сви говоре о њему с поштовањем, па смо га и ми поштовали. Ниједан од нас тадашњих младића није слутио да ћемо тога младића видети као слушаоци богословије за катедром, да ће нам предавати јеврејски језик и Стари завет. И данас се ми, његови ученици, сећамо монаха и јерођакона Иринеја, доброг и приступачног човека, али строгог наставника. Нисмо му замерали строгост, јер смо знали колико он труда улаже да се спреми за своја предавања која су увек била на завидној научној висини. Мислим да нећу претерати ако кажем да је архиђакон Иринеј први код нас почео научно обрађивати проблеме из Старог завета. И поред тога што је предавао по високом научном методу и водио рачуна о сталном напредовању науке, остајао је увек на строгој православној линији и гледишту. Ако је ико добро дело желео када је желео епископски чин, то си ти, Владико свети.
Исувише је рано, исувише би нескромно било да говорим о твојој архијерејској служби. Најбољу оцену о теби дала је паства која је осетила у теби правог Архијереја. Тај глас пастве је једнодушан не само у Бачкој епархији него у целој нашој Цркви. Твој избор за архијереја поздравила је цела наша јавност и цео наш православни народ, и смело могу тврдити да се народ није преварио у својој нади. Име владике Иринеја дуго ће остати у сећању народа. Али не могу и не смем прећутати оно што сви знамо – и ми Архијереји и свештеници и цео наш народ, да си свој живот провео у вери, нади, љубави, скромности и чистоти и првосвештеничком достојанству и постао светилник који светли надалеко. Ти си био град који је био на врху горе да те сви виде. Ти си живи пример наш, да се може спојити велика култура и љубав према науци и уметности са дубоком религиозношћу.
Једнога дана за време Првог светског рата, посетио сам архиђакона Иринеја у Сремским Карловцима. Нашао сам га у његовој ћелији како слика Благовести. У разговору, објашњавао ми је како се мучи што не може да реши један проблем при сликању. Ја сам му приметио: “Па што се мучите и то не оставите? “Он ми је рекао: “Штогод се више мучим, тим се више Богу молим.“ Тада сам чуо ове речи, али можда нисам разумео шта хоће да каже. И када је сликао, и када је појао, и када је изучавао било који предмет или науку, он је мислио на Бога, он се молио Богу, и постајао не само све већи хришћанин, него и све већи монах – аскет. Али монах и аскет који никада није говорио о својим подвизима и врлинама. Није никада говорио ни о туђим слабостима и манама. Никада ниси никога осудио, Владико свети, опраштао си погрешке твојих млађих. И као човек и као Архијереј. Због тога, Владико свети, жив је и живиће дух твој међу нама, и остаћеш велико имање наше Цркве. И када се данас с тобом праштам, ја ти се у име своје и у име наше Цркве клањам и захваљујем на твоме несебичном и пожртвованом раду са обећањем да ћемо твоју успомену чувати и тебе спомињати у молитвама својим. Господе, Спаситељу наш, прими слугу Твога, архијереја Иринеја и упокоји га са праведницима Твојим. Нека је слава архијереју Иринеју. Вечан му спомен. Бог да га прости.“ (Сахрана блаженопочившег епископа Иринеја, „Гласник“, службени лист Српске Православне Цркве, година XXXVI, бр. 5, Београд, мај 1955, стр. 69 – 70).
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.