Поводом друге годишњице мисионарског деловања портала „Кинонија“, уреднику и свим мисионарским делатницима поучно и љубављу испуњено писмо упутио је високопреподобни протосинђел др Владимир (Палибрк), намесник Светоуспенске обитељи манастира Дајбабе и стални сарадник портала „Кинонија“. Текст писма доносимо у целости.
Оно што Ви и Ваши сарадници чините јесте продужетак заповијести коју је Господ дао ученицима: „Идите и научите све народе“ (Мт 28, 19). Апостолска проповијед никада није остала затворена у једно вријеме ни у један језик, него се увијек изнова оваплоћује у средствима која јој вријеме даје — некада је то био атински Ареопаг пред којим је свети апостол Павле бесједио (Дап. 17, 22), данас су то и ове нове Агоре на којима се људи сабирају. Ријеч Божија, посијана и на такву њиву, остаје исто оно сјеме из Господње приче: Хоће ли пасти крај пута или на добру земљу, није у нашој власти — наше је да сијемо, „духом пламтећи, Господу служећи“ (Рим 12, 11), и да не заборављамо ријечи Апостолове: „Тешко мени ако јеванђеље не проповиједам“ (1 Кор. 9, 16).
Мисија, уосталом, није једна од дјелатности Цркве, него сам начин њенога постојања: Црква је послана у свијет као што је и Син послан од Оца, и зато је њена мисија једнако нужна у сваком времену. Али свако вријеме има своју особену тежину, па тако и наше. Некада је човјек оскудијевао у знању; данас је затрпан информацијама, а Истини није ништа ближи. Оно што је Платон називао мњењем (δόξα) — лажно, привидно знање човјека у пећини, који сјенке држи за стварност — данас је умножено до неслућених размјера. Савремени, секуларни човјек не живи у пећини, али у мега-полису влада исти неаутентични начин бивствовања, у којем бескрајна бујица обавјештења не открива него скрива. А истина — ἀλήθεια — и значи нескривеност; и она није ни идеја ни податак, него Личност: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн 14, 6). Богочовјек Христос јесте Ипостасна Истина Божија, и све што човјека држи у скривености према Њему — макар се називало знањем и просвијећеношћу — јесте тек сјенка на зиду пећине.
Медијски мега-полис Бога ријетко пориче отворено; чешће Га прећуткује и представља као сувишнога, као нешто што „просвијећеном“ човјеку двадесет првог вијека више није потребно. У томе се лако препознаје онај великоинквизиторски приговор: „Зашто си дошао да нам сметаш?“ И управо је ту велики задатак који стоји пред сваким апостолом и мисионаром данашњице: показати савременом човјеку да Христос не долази да нам смета, него да нас спасе и ослободи од тираније ђаволске — „Зато се јави Син Божији да разори дјела ђавоља“ (1 Јн 3, 8). Ту је, уз све подударности, и пресудна разлика између платонизма и Јеванђеља: Код Платона се човјек сам, с муком, успиње из пећине ка свјетлости — у Цркви сама Свјетлост силази у пећину, витлејемску и срчану, и она „у тами свијетли, и тама је не обузе“ (Јн 1, 5). Свака ријеч истине изговорена на тим новим агорама јесте мали пробој кроз сјенке, и утолико је труд Ваш и Ваших сарадника драгоцјен.
Награда за такав труд прије свега је од Господа, али је и захвалност браће драгоцјена утјеха на том путу. Утолико прије што свечаност пада на сам почетак Индикта — благословен почетак нове црквене године.
Са љубављу у Христу,
протосинђел др Владимир Палибрк-Кадић,
намјесник манастира Дајбабе