ПИШЕ: Презвитер Андреј Агатоклеус
Схватање да је Бог свемоћан, а ми немоћни, да Он чини шта хоће и када хоће, а да ми зависимо од Њега, ствара осећај ропске потчињености. Уосталом, зар свештеник приликом вршења Светих Тајни не изговара пре имена: „Слуга Божји…“?
Како онда Христос говори Својим ученицима, а самим тим и онима који Га следе: „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам“ (Јн 15, 15)?
Када „Господар“ своје „слуге“ назива пријатељима, однос „Господар — слуга“ престаје да означава удаљеност и раздвојеност. А када „Господар“ још и приноси Самога Себе и умире ради Својих слугу, њихово служење постаје благослов, радост и слобода. Свако жели да се назове „слугом“ таквога „Господара“.
Тада се Његова воља скрива у твојој — то јест у ономе што постоји у дубини твога срца, чак и када разум мисли другачије. Наш Бог, као Бог срца, управо се срцу обраћа и са њим општи.
У тужним животним догађајима чујемо: „Е, шта да радимо? Тако је Бог хтео! Прихватимо то и покоримо се Његовој вољи.“ Наравно, Бог, као љубав, види наше истинско добро, које ми не познајемо. Управо је ту потребно да стекнемо веру — поверење у Онога Који нас воли силно, непрестано и савршено. И још нешто: код Бога не важи „одлучујемо и наређујемо“, већ „идем заједно с тобом“.
У свету смрти у свим њеним облицима, бола и неправде, Бог нема места као њихов узрок — Он није њихов виновник! Такав свет, наравно, познаје, јер је Својим оваплоћењем ушао у њега и зато зна шта за нас значе туга, неуспех и немоћ да учинимо оно што желимо. Као пријатељ састрадава са нама, а као Бог иде са нама.
– Потребно је трпљење да бисмо видели Његово присуство, које остаје скривено и не намеће се.
– Потребно је смирење да бисмо распознали Његов промисао о нама.
– Потребан је срдачан и истински однос са Њим да бисмо разумели Његову мудрост, која преображава бол у радост, тешкоћу у благослов, а неуспех у успех.
Ако све то имаш, препушташ се Његовој дивној и светој вољи и прихваташ све што Он допусти, јер сада већ из искуства знаш да последњу реч нема ђаво са силом смрти, него Христос, Који је смрт победио и даровао нам живот и „живот у изобиљу“.