ПИШЕ: Протопрезвитер Дејан Крстић
Када говоримо о Пресветој Богородици, одмах на почетку морамо поставити једну веома важну границу. Хришћанство није вера у Пресвету Богородицу, него вера у Господа Исуса Христа. Христос је једини Спаситељ света. Он је Син Божији, оваплоћени Логос, савршени Бог и савршени човек. Само Он побеђује грех, смрт и ђавола и само кроз Њега имамо приступ Оцу. Управо зато што је Христос средиште наше вере, само у светлости христологије можемо правилно разумети место Пресвете Богородице. Она није конкуренција Христу, није други спаситељ или неко ко стоји поред Спаситеља. Она није богиња, нити некаква четврта личност Свете Тројице. Она је Мајка оваплоћеног Сина Божијег, Пресвета Богородица Дјева, која је својом вером, својом слободом, смирењем и послушношћу постала учесница у великој тајни домостроја нашега спасења. И управо зато је њено место јединствено.
Шта заправо значи домострој спасења? Грчка реч „икономија“, или, позападњачено и нама данас ближе, „економија“, означава Божији начин управљања, Божији план и дело којим Бог приводи човека спасењу. А спасење, како га православље разуме, није само то да нам Бог опрости грехе, па да након тога наставимо да живимо као и пре. Спасење је много дубље. Оно је поновно успостављање заједнице човека са Богом, победа над смрћу, исцељење човекове природе и преображај човека. Коначно, спасење је оно што свети оци називају обожењем – учешће човека у Божијем животу по благодати. У Символу вере исповедамо да је Христос „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. Обратите пажњу на те речи: ради нашега спасења. Христос долази ради нашега спасења, али од кога прима људску природу? Од Пресвете Дјеве. И зато је улога Богородице нераскидиво повезана са тајном Христовог оваплоћења.
У празничном тропару Благовести чујемо: „Данас је почетак нашега спасења и откривење вечне тајне.“ Зашто се Благовести називају почетком нашега спасења? Зато што се тада догађа управо оно што се налази у самом средишту хришћанске вере: Син Божији постаје човек. Син Божији постаје Син Дјеве. Архангел Гаврило долази Пресветој Дјеви и објављује јој да ће зачети и родити Сина. Она пита: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ А анђео јој објашњава да ће Дух Свети сићи на њу и да ће је сила Вишњега осенити. И онда Пресвета Дјева изговара речи које су промениле историју човечанства: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ Усудио бих се да кажем да је то један од најдубљих тренутака описаних у Светоме писму. Бог позива, а човек одговара. Бог благодатно делује, а човек слободно пристаје. Наравно, не треба мислити да човек својом вољом може да натера Бога да изврши спасење. Иницијатива је увек Божија, благодат је Божија, оваплоћење је Божије дело. Али Бог не поништава човекову слободу.
Пресвета Богородица није неки пасивни инструмент, оруђе које Бог употребљава независно од њене воље. Она слободно каже: „Нека ми буде по речи твојој.“ Свети Никола Кавасила управо у томе види величину тајне Благовести. Бог делује, али човеково „да“, човеково слободно пристајање, није заобиђено. А шта нам то говори конкретно о нама и нашем животу? Говори нам нешто веома важно. Бог и данас позива човека, свакога од нас појединачно. Човек може да каже „да“, а може да каже и „не“. Бог нам нуди благодат, а ми можемо да је прихватимо или да јој се супротставимо. Зато је Пресвета Богородица образ онога што човек може да буде када слободно отвори своје срце Богу и Божијој благодати. Ако желимо још дубље да разумемо место Пресвете Богородице, морамо погледати у Стари завет. Црква у Старом завету препознаје многе праобразе, типове онога што ће се у пуноћи открити у Новом завету. Старозаветни догађаји, личности, па чак и предмети, нису били некакве скривене слике Пресвете Богородице у механичком смислу. Али у светлости Христовог оваплоћења Црква у њима препознаје припрему и најаву онога што ће Бог испунити у Новом завету. Управо тако православно богослужење чита Стари завет и ту се открива нешто заиста задивљујуће. Као да се читава старозаветна историја постепено припрема за један тренутак – да Бог уђе у творевину и постане човек.
Одмах после пада човека чујемо речи које Црква препознаје као прво месијанско обећање, као Протојеванђеље. Бог говори змији: „Ставићу непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њенога; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати.“ То је Протојеванђеље, прва најава победе над змијом, над грехом и над смрћу. У непосредном смислу ово обећање говори о победи коју ће донети Месија, Спаситељ Христос. Али Црква у жени и њеном семену препознаје и наговештај односа између новог Адама, Христа, и нове Еве, Пресвете Богородице. Тако се већ на самом почетку историје појављује најава обнове. Тамо где је била Ева, појавиће се нова Ева. Тамо где је било непослушности, појавиће се послушност. Тамо где је човек пружио руку ка плоду против Божије заповести, једна Дјева ће рећи: „Нека ми буде по речи твојој.“ Један од најлепших старозаветних праобраза Пресвете Богородице јесте Јаковљева лествица. У Књизи постања читамо: „И усни Јаков, и гле, лествица стајаше на земљи, а врх јој дотицаше небо; и гле, анђели Божији по њој се пењаху и силажаху.“ А када се Јаков пробуди, каже: „Заиста је Господ на овоме месту, а ја не знах… Ово није друго до дом Божији и ово су врата небеска.“ Како Црква чита ову слику? Као праобраз Пресвете Богородице. Она је лествица која спаја небо и земљу, јер је кроз њу Син Божији сишао са неба и постао човек. Зато у Акатисту Пресветој Богородици певамо: „Радуј се, Лествице небеска, којом сиђе Бог.“
То је заиста предивна слика. Човек не може сам да се попне до Бога, али Бог силази човеку. И силази управо кроз утробу Пресвете Богородице. Други дивни праобраз налазимо у причи о Мојсију. Мојсије види купину која гори, али не сагорева: „И погледа Мојсије, а то купина гори огњем, а не сагорева.“ То је једна од најлепших слика Пресвете Богородице. Чини ми се да је пре неки дан био и празник њене чудотворне иконе Несагориве купине, коју наши ватрогасци прослављају као своју крсну славу. Поготово када се сетимо да је овог лета било много пожара, и у нашој епархији и на Старој планини, па су се ватрогасци окупили око своје славе. И то је једна лепа прилика да и у томе видимо учешће Пресвете Богородице у нашим конкретним животима и конкретним животним ситуацијама. Као што је купина примила огањ и није изгорела, тако Пресвета Дјева прима у своју утробу несместивога Бога и остаје Дјева. У догматику другог гласа певамо о овом чуду купине која гори, а не сагорева, као праобразу девичанског рађања. И на празник иконе Несагориве купине у богослужбеним текстовима чујемо: „Чудо које виде Мојсије на Синају у купини која гораше, предсказа твоје девичанско рађање, Чиста.“ Ово говори о тајни оваплоћења. Огањ Божанства не уништава човекову природу, него је преображава. И то је, на крају, тајна и нашега спасења. Ништа што је истински људско не бива уништено, већ благодаћу Божијом преображено.
Један од најзначајнијих праобраза у Старом завету јесте Ковчег завета. У Старом завету Ковчег је био место посебног Божијег присуства међу изабраним народом. У њему су се налазиле таблице Завета, мана и Аронов процветали жезал. А у Новом завету Пресвета Богородица постаје живи Ковчег Новога завета. Не зато што у себи носи таблице Закона, него зато што носи самога Законодавца. Не носи ману која је хранила Израиљ у пустињи, него Христа, који је истински Хлеб који је сишао са неба. Не носи само таблице Закона, него у својој утроби носи Логоса Божијег, саму Истину. И зато се у православној химнографији Пресвета Богородица назива Ковчегом. „Усели се у тебе несместиви Бог“, каже се у богослужбеним песмама. Она постаје тајанствени, живи храм присуства Божијег.
Са Ковчегом је повезан и праобраз Скиније, односно Шатора од састанка. Бог заповеда Мојсију да подигне светињу, а када је све било завршено, „облак покри Шатор од састанка и слава Господња напуни шатор“. То је још један праобраз тајне Богородице. Старозаветна светиња је место Божијег присуства, а Пресвета Дјева постаје жива светиња, жива палата и живи храм, јер у њој обитава оваплоћени Син Божији. Зато православно богослужење Пресвету Богородицу назива двором духовним и престолом Цара. У Књизи бројева налазимо још један диван праобраз. Аронов жезал, сув и без живота, чудесно је процветао: „И сутрадан дође Мојсије у Шатор сведочанства, и гле, жезал Аронов, који беше за дом Левијев, процветао је; и пусти пупољке, и процвета цвет, и роди бадеме.“ Суви штап даје живот. Црква у томе види праобраз Пресвете Богородице, из чије утробе, без семена, долази Христос, Цвет бесмртности. Богослужење нам зато говори о Богородици и као о жезлу из корена Јесејева. А пророк Исаија је рекао: „Изаћи ће шибљика из стабла Јесејева и изданак из корена његовог изникнуће.“ Овде већ видимо непосреднију месијанску линију: из дома Давидовог, из корена Јесејевог, долази Месија. А Пресвета Богородица је она од које ће тај Изданак, Христос, примити истинску човечанску природу. Још једна древна слика јесте Гедеоново руно. Гедеон се моли Богу и тражи знак: „Гле, ја ћу метнути руно на гумно. Ако роса буде само на руну, а по свој земљи буде суша, знаћу да ћеш избавити Израиља руком мојом.“ И догоди се тако.
У црквеној типологији руно постаје праобраз Пресвете Богородице. Као што роса силази на руно, тако благодат Божија силази на Пресвету Дјеву. И ова слика вековима се понавља у нашем богослужењу као слика девичанског рађања. Један од можда најдирљивијих праобраза налазимо код пророка Језекиља. Пророк види врата и Господ му говори: „Ова врата биће затворена, неће се отварати и нико неће ући на њих, јер Господ Бог Израиљев уђе на њих, и зато ће бити затворена.“ Црква је овај пророчки текст од древних времена читала као праобраз девичанства Пресвете Богородице. И сада, уочи празника Рођења Пресвете Богородице, тај текст ће се читати као паримија. Она је, дакле, источна врата кроз која је Господ ушао у свет. Зато у богослужењу Пресвету Дјеву називамо и вратима небеским. „Ово су врата Господња; праведници ће ући на њих.“ Још један изузетно важан праобраз налазимо код пророка Данила. Навуходоносор у сну види камен који се одвалио без руку. У црквеној типологији тај камен постаје слика Христа, који долази без људског семена, док гора из које је камен одсечен постаје праобраз Пресвете Богородице.
Зато је у православној химнографији називамо гором Господњом. Христос је Камен, а Богородица је гора. И опет, не зато што је она извор Божанства, него зато што је од ње Христос примио истинску људску природу. У Причама Соломоновим читамо: „Премудрост сазида себи дом.“ У православном предању овај текст повезан је са тајном оваплоћења и са Пресветом Богородицом као живим домом Премудрости Божије. Јер Христос је Божија Сила и Божија Премудрост. А Премудрост Божија узима људско тело. Где? У утроби Пресвете Богородице. Зато је она Дом Премудрости, Палата Логоса, како је назива свето богослужење Православне Цркве.
И сада се природно намеће једно питање: зашто је тако мало сведочанстава о Пресветој Богородици у Светоме писму? После свих ових старозаветних праобраза можемо дубље да разумемо то питање. Ако је Пресвета Богородица толико важна, зашто Свето писмо о њој говори релативно мало? Зашто Јеванђеља не доносе њену биографију? Не знамо много о њеном свакодневном животу. Не знамо тачно како је изгледала. Постоје у Предању Цркве, као и у Ерминији, приручнику за фрескопис и иконопис, одређени описи Пресвете Богородице, али све то долази из Предања. Ничега од тога нема у Светоме писму. Не знамо много о њеним свакодневним навикама. Не знамо много ни о годинама које је, као Мајка, провела са Господом Христом. Имамо релативно мало забележених њених непосредних речи. И то, наравно, није случајно. Одговор се, између осталог, налази управо у њеној личности. Пресвета Богородица је смерна слушкиња Господња. Свето писмо није књига о људској слави. Оно је књига о Христу и о нашем спасењу у Христу.
И управо зато Пресвета Богородица у Светоме писму никада не заузима место свога Сина. Она је присутна, али не скреће пажњу на себе. Она је ту, али увек показује на Христа, увек указује на Сина. На Благовестима каже: „Ево слушкиње Господње.“ У својој пророчкој песми каже: „Велича душа моја Господа.“ Не велича себе, него њена душа велича Господа. На свадби у Кани Галилејској говори послужитељима: „Све што вам каже, учините.“ Она је Мајка, али не говори: „Учините оно што вам ја кажем“, него: „Све што вам Он, Христос, каже, то учините.“ То је можда најбољи одговор на питање зашто Свето писмо о њој не говори више. Она није дошла да говори о себи, нити је ту да би нам сведочила о себи. Она је ту да нам покаже Христа. И то видимо врло често и на најпознатијим иконама. Један од најпознатијих типова икона Пресвете Богородице назива се Богородица Одигитрија – Богородица Путеводитељка. Она приказује Пресвету Богородицу како На левој или десној страни она држи Богомладенца Христа, а својом слободном руком указује на Њега. И зато се тај тип иконе Пресвете Богородице назива Одигитрија, односно Путеводитељка. Јер Христос је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, а Пресвета Богородица је она која нам указује на тај Пут, на ту Истину и на тај Живот. Она том иконом исповеда управо оно о чему смо говорили: није ту да сведочи о себи.
И када у смирењу, као њена деца, прилазимо њеној икони да јој се поклонимо, она то молитвено и љубавно поштовање преноси на свога Божанског Сина, управо оном руком којом нам указује на Њега. Још у најранијем Предању Цркве свети оци повезују Пресвету Богородицу са Евом, са нашом прамајком. Свети Иринеј Лионски нарочито развија ову паралелу. Ева је слушала реч која је дошла од змије и кроз непослушност је учествовала у паду човека. Пресвета Богородица слуша реч Божију и кроз послушност прима у себе Онога који ће победити змију, грех и смрт. Ева – непослушност; Пресвета Богородица – послушност. Ева – неповерење; Пресвета Богородица – вера. Тако свети Иринеј говори о Пресветој Богородици као о новој Еви, односно као оној кроз чију је послушност разрешена непослушност наше праматере Еве. Управо зато што је Христос истински Бог и истински човек, Црква је Пресветој Богородици дала име које је постало једно од најважнијих догматских исповедања наше вере: Богородица, Θεοτόκος – Теотокос.
Наравно, под тим ни у ком случају не треба разумети да је Пресвета Богородица извор Божанства. Она није Мајка Свете Тројице. Она није родила Бога у смислу да је Бога створила или да је дала почетак Божанству. Она је Мајка Личности Сина Божијег, који се од ње истински оваплотио и постао човек. Зато свети Кирило Александријски тако снажно брани назив Богородица, а на Трећем васељенском сабору у Ефесу, 431. године, Црква је бранила управо ту истину. Јер правилно разумевање Пресвете Богородице чува правилно разумевање Христа. И зато у православној теологији не постоји нешто што бисмо, у потпуно истом смислу као на Западу, називали мариологијом. У западној теологији постоји посебна богословска област која се бави личношћу Пресвете Богородице и њеном улогом у домостроју нашега спасења и западни теолози ту област називају мариологијом. Код нас се, пре, може говорити о теотокологији, односно богословљу о Богородици, али не као о некој сасвим засебној дисциплини, већ унутар христологије. Правилно разумевање Богородице чува правилно разумевање Христа, а правилно разумевање Христа чува правилно разумевање Пресвете Богородице и њене улоге у домостроју нашега спасења.
Вратимо се још једном Кани Галилејској, једном од најлепших места у Јеванђељу по Јовану. На свадби у Кани Галилејској Христос је присутан заједно са својим ученицима, а ту је и Пресвета Богородица, Његова Мајка. У једном тренутку нестаје вина. Пресвета Богородица препознаје људску невољу, невољу у којој се нашао домаћин, и каже Христу: „Немају вина.“ Пресвета Богородица ту људску невољу не покушава сама да реши. Она је доноси пред Бога. Износи је пред Христа, пред свога Сина. Свима нам је познат дијалог који потом следи између Христа и Пресвете Богородице: „Шта је мени и теби, жено? Још није дошао час мој.“ Међутим, Пресвета Богородица познаје своје Чедо, познаје свога Сина и свога Бога. Она зна да је људску невољу донела пред Бога и ту је оставила. Бог зна шта ће са њом учинити. Она се не препире са Христом, не убеђује Га, не мољака Га и не досађује Му, као што бисмо можда ми понекад досађивали једни другима, или као што мајка уме да убеђује дете да учини оно што она жели. Она људску невољу доноси пред Христа и ту је оставља. А онда се, са потпуним поверењем у Његов промисао, окреће слугама и каже: „Што год вам рече, учините.“ Не: оно што вам ја кажем, него: што год вам Он каже, то учините. То је њена улога. Она не задржава људе код себе и око себе. Она их доводи Христу. Она не тражи да слушамо њу уместо Христа, него нас учи да слушамо Христа. И зато је ово, усудио бих се да кажем, основна порука Пресвете Богородице свим генерацијама хришћана. То је, ако бисмо могли тако да се изразимо, Јеванђеље Пресвете Богородице. Она није написала сопствено сведочанство о свом искуству са својим Сином.
Али у тој једноставној реченици можемо рећи да је садржано њено јединствено Јеванђеље: „Што год вам рече, учините.“ А шта то конкретно значи у нашим животима? Када не знамо шта да радимо, да се запитамо: шта Христос каже? У недоумици сам. Шта Христос о томе каже у свом Јеванђељу? Увређен сам. Како Христос реагује на увреду? Шта Он саветује увређенима? Шта нам говори да чинимо у ситуацијама када смо увређени или обесправљени? „Љубите непријатеље своје“, каже Христос. Када нам је тешко да опростимо, шта Христос каже? Опраштајте. И не само да опраштамо формално, него да опраштамо од срца. Неко нас осуђује. Шта Христос каже? „Не судите.“ У искушењу смо. Шта Христос каже? „Бдите и молите се.“ Када нас живот притисне са свих страна, шта Христос каже? „Не бојте се.“ Увек се, дакле, враћамо на исто: што год вам Христос каже, то чините.
У Православној Цркви непрестано се обраћамо Пресветој Богородици. Готово да нема богослужења Цркве у којем јој се не обраћамо: „Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију…“ Сваки низ стихира – на „Господи возвах“, на стиховњем, на хвалитнама – завршава се богородичном стихиром. У тропарима, канонима и молитвама непрестано јој се обраћамо речима: „Пресвета Богородице, спаси нас.“ А када Црква каже: „спаси нас“, она се Богородици обраћа као својој заступници и моли је да се моли за нас. Она не замењује Христа. Она нас води Христу. Зато је православна побожност према Пресветој Богородици увек христоцентрична. Ако нека побожност према Богородици одваја човека од Христа, од Свете Литургије, од исповести, од Јеванђеља и од свеукупног живота Цркве, онда смо нешто погрешно разумели. Пресвету Богородицу у Светоме писму видимо и под Крстом, на Голготи. Ту више нема Кане. Нема свадбене радости. Нема вина. Ту је Крст. И Богородица остаје под Крстом. Мајка не може да уклони страдање свога Сина. Не може да се попне на Крст уместо Њега, нити може Њега да замени. Као и свака права мајка, сигурно би желела да она пострада уместо Њега, али то не може. Може, међутим, да буде ту. Може да буде присутна. И она остаје. Колико је то важно за свакога ко је икада стајао и остајао поред болесног детета, болесног родитеља, болесног супружника или било кога кога воли.
Понекад не можемо да решимо туђу муку. Не можемо да уклонимо туђу бол. Али можемо да останемо. Можемо да будемо ту. Можемо да волимо. Можемо да се молимо. Можемо да будемо присутни. И зато је Пресвета Богородица посебно блиска свакој мајци. Она показује шта значи бити мајка пред Богом. Мајка није власник детета. Дете није њено власништво. Дете је увек дар Божији. А наш задатак је да га приведемо Христу, а не да од детета направимо остварење сопствених жеља. И ту поново чујемо савет Пресвете Богородице: „Што год вам каже, учините.“ Живимо у времену огромне буке. Толико гласова данас говори човеку шта треба да мисли. Толико реклама, медија, друштвених мрежа, политике, идеологија, разних интернет учитеља и самозваних духовника.
Црква нам показује Пресвету Богородицу и као да нам каже: утишајте све те гласове и запитајте се – шта Христос каже? То је суштина. Свети Григорије Палама у својим беседама о Пресветој Богородици говори о њеној изузетној светости, о њеном молитвеном животу, смирењу и блискости Богу. Он у њој види врхунац људске припремљености за заједницу са Богом. Богородица нам показује шта човек може да постане. Показује нам са каквим потенцијалом је Бог створио човека. Она, наравно, није богиња. Она је човек. Она је, као и ми, створено биће. Она је наша сестра и наша Мајка. И зато је њена слика, њена икона и њена слава тако велика и тако важна за нас, јер нам показује меру човека. Показује нам докле човек може да узрасте у Богу. Оно што апостол Павле говори о „мери раста пуноће Христове“ можда се нигде тако очигледно не види као у личности Пресвете Богородице. Један други велики отац, свети Јефрем Сиријски, у својој поезији о Рођењу Спаситељевом користи дивне парадоксе да покаже тајну оваплоћења. Онај кога небеса не могу обухватити постаје Дете. Онај који све носи бива ношен. Онај који је Творац постаје човек. А у једном од најлепших израза ове тајне свети Јефрем говори о парадоксу Богомладенца: Дете које она носи, у ствари носи њу. Она носи Христа у својој утроби, а Христос носи читаву творевину. Она Му даје људску природу, а Он њој и целом човечанству дарује спасење. И зато се име Пресвете Богородице тако често помиње у богослужењу. Одмах након освећења Светих Дарова на Светој Литургији Црква помиње Пресвету Богородицу. Она је образ и икона Цркве. Она је образ човека који прима Бога. Она је образ потпуне послушности Богу. Зато нам њен живот говори: прими Христа у себе. Пусти Христа да буде средиште твога живота. Живи са Њим. И зато је Пресвета Богородица нераскидиво повезана са Црквом Христовом. После Вазнесења Господњег Свето писмо је види заједно са апостолима у молитви. Она није нека усамљена духовна фигура издвојена од Цркве. Она је у Цркви. И зато и наш живот, по примеру Мајке Божије, мора бити црквен, мора бити живот у Цркви. Јер хришћанство је заједница. Хришћанство јесте Црква. А у самом срцу те заједнице налази се Пресвета Богородица.
Има људи који се плаше свега. Плашимо се будућности. Плашимо се сопствене смрти. Плашимо се обавеза око деце – како ћемо све то? Плашимо се посла, ратова, неизвесности, онога што ће сутра донети. А Пресвета Богородица нам показује да вера не значи да унапред знамо шта ће се догодити. Вера значи да знамо Коме припадамо. Пресвета Богородица није знала све. Није била свезнајућа. Али знала је Бога, и то јој је било довољно. На крају њеног земаљског живота Пресвета Богородица уснива. Црква слави њено Успење као завршетак њеног земаљског живота. И пазите: наша Света Православна Црква не учи да Пресветој Богородици није било потребно спасење. И она је човек. И она је спасена Христом. Она није извор спасења. Она је прва међу спасенима. И управо зато Црква празник њеног Успења препознаје као празник наде. Празник наде да смрт није последња реч и да за оне који су у Христу, као што је Пресвета Богородица била у Христу, смрт постаје прелаз, Пасха, у живот.
Пресвета Богородица је у Христу и њен празник нас подсећа на оно чему и ми идемо: не ка нестанку, не ка празнини, не ка ништавилу, него ка пуноћи живота у Богу. Када све до сада речено саберемо, можемо рећи да је улога Пресвете Богородице у домостроју нашега спасења јединствена. Она је она коју је Стари завет тајанствено наговештавао кроз Јаковљеву лествицу, Несагориву купину, Ковчег завета, Скинију, Аронов жезал, Гедеоново руно, затворена врата пророка Језекиља и гору од које се камен одвалио без руку. Она је Дјева која слободно прима вољу Божију. Она је Мајка оваплоћеног Сина Божијег. Она је Богородица. Она је нова Ева. Она је прва и савршена ученица Христова. Она је она која види људску невољу и приноси је Христу. Она је она која стоји под Крстом. Она је она која се са Црквом моли. Она се моли за нас. А изнад свега, она је она која нам говори: „Што год вам каже, учините.“ И мислим да би сваки хришћанин могао ову једну реченицу да похрани у своме срцу и да је понесе са овог нашег вечерашњег дружења, не само као лепу библијску мисао, него као животно правило. Када не знам шта да радим: Господе, шта Ти кажеш? Када сам повређен: Господе, шта Ти кажеш? Када сам љут, када ми је тешко да опростим: Господе, шта Ти кажеш? Када не знам како да васпитавам децу, како да живим у браку, како да се односим према другима: Господе, шта Ти кажеш? Када ме свет вуче на једну страну, а Јеванђеље на другу: Господе, шта Ти кажеш? И онда, без обзира на то колико је тешко: што год нам кажеш, Господе, учинићемо. То је пут. И можда се управо ту најбоље види ко је Пресвета Богородица. Она нас не удаљава од Христа. Она нас доводи Христу. Она не тражи од нас да њу ставимо на Христово место. Она нам показује Христа. Она не каже: „Слушајте мене“, него: „Што год вам Он каже, учините.“ На Благовестима она каже Богу: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ А у Кани она нама каже: „Што год вам каже, учините.“ И између те две реченице сабран је читав њен живот. Она каже „да“ Богу и учи нас да и ми Богу кажемо „да“. Она прима Христа и нас учи да и ми примимо Христа. Она стоји уз Христа и нас учи да и ми, без обзира на околности, постојано стојимо уз Христа. Она се смирава пред Богом и нас учи да се и ми смиримо пред Богом. Она не тражи своју славу. Она велича Господа и томе нас учи. И зато је можда најлепша тајна Пресвете Богородице управо у томе што је највећа, а најсмиренија; најпрослављенија, а најскривенија; најузвишенија, а себе назива слушкињом.
Она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“ говори: „Ево слушкиње Господње.“ И зато је њена порука свима нама, данас и у све векове, једноставна: не тражите спасење у свету. Не тражите га у новцу, у моћи, у идеологијама, у интернетским учитељима. Не тражите га чак ни у самима себи. Гледајте Христа. Слушајте Христа. Следујте Христу. „Што год вам каже, учините.“ И онда ћемо разумети зашто Црква кроз толике векове пева: „Достојно је заиста блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну и Матер Бога нашега.“ И зато се наша молитва не зауставља на њој. Она нас увек води ка њеном Сину. Јер Њега хвале све Силе небеске и Њему славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.