ПИШЕ: Протопрезвитер Милош Пурић
Једна од првих лекција које нам је митрополит Амфилохије држао из Агиологије, на предавањима у манастиру Острогу давне 1995. године, била је реченица која ми се заувек урезала у памћење: „Црква која престане да даје светитеље престаје да буде Црква.“ Тада нам је говорио и о речима Светог Симеона Новог Богослова да је “свако време благопријатно за светитељство”.
Много година касније, када сам почео да разумевам дубину тих речи, постао сам свестан једне необичне чињенице: човек који нам је говорио о светитељима, учио нас да их препознајемо и тумачио њихове животе, можда је и сам био један од њих.
Као дете нисам знао како изгледају светитељи. Замишљао сам их на фрескама, са ореолима, у златним одеждама, далеко од свакодневног живота и обичних људских сусрета. Нисам знао да светитељ може да стоји испред тебе, да разговара са тобом, да те прекори, насмеје се, исприча неку анегдоту и потом изговори речи које ћеш памтити читавог живота.
Данас знам да сам једног таквог човека имао пред очима. Звао се Амфилохије.
Од првог сусрета са митрополитом Амфилохијем, када ме је отац довео у Цетињски манастир 1995. године, било ми је јасно да се ради о посебној, готово несвакидашњој личности. Његов интелект, невероватна образованост, духовна дубина, мистичност, побожност и харизма издвајали су га од готово свих људи које сам до тада срео.
Био је човек који је у себи спајао оно што се ретко среће у једној личности: врхунског интелектуалца, великог богослова, монаха, духовника, пастира и човека дубоке молитве. Говорио је пет светских и два класична језика, старогрчки и латински. Познавао је философију, историју, књижевност, светоотачку мисао и богословље на начин који је захтевао поштовање чак и од најобразованијих људи.
Али оно што га је чинило великим није било само његово знање. Било је то нешто што се не учи на факултетима и не стиче академским титулама. Била је то духовна снага која је привлачила људе.
Његове беседе биле су догађаји. На његове службе Божје долазили су људи са свих страна. Његова предавања слушали су богослови, професори, студенти, обични верници, али и они који су деценијама били удаљени од Цркве. Долазили су му чак и људи који су некада били убеђени комунисти, а неки и отворени богоборци. Многи од њих су управо у сусрету са њим поново открили Христа.
То је једно од највећих сведочанстава његовог пастирског дара: није само чувао веру оних који су је већ имали него је веру враћао онима који су је изгубили.
Од једанаест свештеника до три стотине – дело које се не може оспорити
Када је митрополит Амфилохије дошао на трон Митрополије црногорско-приморске, затекао је једанаест свештеника и двадесетак монаха и монахиња. После три деценије његовог архипастирског рада, иза њега је остало око три стотине свештенослужитеља, бројна монашка братства и сестринства, обновљени манастири и храмови, нова богословска жаришта и једна духовно пробуђена Црна Гора.
Није он само обновио зидове старих манастира. Он је у њих вратио живот.
Манастири који су деценијама били готово напуштени поново су постали места молитве, подвига и духовног сабирања. У земљи у којој је комунистичка идеологија деценијама покушавала да потисне Цркву на маргине друштва, Амфилохије је поново успоставио њено присуство у народу.
То није само црквена статистика. То је духовни препород.
Уз све то, био је редовни професор на богословским факултетима у Београду и Паризу, а његов научни и богословски рад био је препознат и ван граница Српске православне цркве. Био је почасни доктор теологије Московске духовне академије.
Његово име није било познато само у Црној Гори, Србији или на Балкану. Био је личност светског православља.
Миротворац који је спајао оно што су други раздвајали
Једна од мање истицаних, а изузетно значајних страница његовог живота јесте његов допринос превазилажењу црквених раскола.
Заједно са патријархом Павлом учествовао је у решавању вишедеценијског раскола Српске православне цркве у Америци и Канади 1993. године. Такође је, као посредник, учествовао у процесу превазилажења раскола између Руске заграничне цркве и Московске патријаршије, који је окончан 2007. године.
Није то био мали дипломатски посао. Требало је разговарати, убеђивати, трпети, праштати и тражити пут тамо где су други видели само зидове.
Његов допринос није заборављен ни међу православнима у Америци. У знак захвалности, његова фотографија налази се код моштију Светог Јована Шангајског у Сан Франциску.
Посебно место у његовом делу има Јужна Америка. Настављајући мисионарско дело владике Митрофана, који је тамо годинама службовао, Амфилохије је помагао ширење православља, оснивање парохија и манастира и духовно окупљање нашег народа на том континенту.
Када сам протеклих година путовао по Грчкој, Светој Гори, Москви и Дивјејеву, често су ме питали за митрополита Амфилохија. Његово име било је познато, а његова личност изазивала је велико поштовање. Тада сам још јасније схватио да он није био само локална црквена личност. Био је човек васељенског православља.
Зашто га се онда неки толико одричу?
И ту долазимо до најосетљивијег дела ове приче.
Амфилохије има своје критичаре. Има оних који оспоравају његову личност, његове одлуке и његове политичке процене. Нарочито му се замера подршка Милу Ђукановићу 1997. године.
О томе се може разговарати. Могуће је да је тадашња процена била погрешна. Могуће је да је митрополит веровао да ће млади Ђукановић донети промене и помоћи да се Црна Гора ослободи комунистичког наслеђа. У сваком случају, политичка процена једног човека не може се издвојити из историјског контекста и посматрати као једина мера његовог живота.
О том питању говорио је и отац Радомир Никчевић, један од његових блиских сарадника, који је преузео део одговорности за тадашњу политичку подршку и јавно се извинио српском народу.
Поставља се једно много важније питање: да ли се једна погрешна политичка процена може ставити на тас наспрам тридесет година духовног рада?
Да ли једна грешка може да поништи стотине рукоположених свештеника, обновљене манастире, хиљаде крштених, монашке подвиге, нове храмове и духовни препород једног народа?
Зар се светитељи бирају према томе да ли су у сваком историјском тренутку имали исправан политички став?
Када бисмо тако мерили светитеље, многи од оних којима се данас клањамо никада не би били прослављени.
Светитељи нису људи који никада нису погрешили. Светитељи су људи који су свој живот посветили Богу, који су се борили са својим слабостима, који су се кајали, који су устајали после падова и који су својим животом оставили духовне плодове.
Амфилохије није био без мана. Није то ни крио. Напротив, умео је да говори о сопственим слабостима и грешкама. Али управо је то својство истинског слуге Божијег: не представљати себе безгрешним, него знати да је човек без Бога ништа.
Оно што ме, међутим, посебно забрињава јесте чињеница да га оспоравају и поједини људи из саме Цркве. Понекад се стиче утисак да је његово огромно дело постало проблем управо зато што је толико велико. Као да се некима чини да би признавање његове духовне величине умањило њихову сопствену.
Не желим никога да осуђујем, али не могу да се не запитам: да ли смо ми у Цркви понекад спремнији да расправљамо о манама једног великог човека него да благодаримо Богу за оно добро које је кроз њега учинио?
Да ли смо постали толико опрезни према живим и недавно упокојеним светитељима да их можемо прихватити тек када прође неколико векова, када више не могу никога да прекоре, када се њихове речи више никоме не супротстављају и када од њихових живота остане само безбедна историјска успомена?
Народ препознаје светитеље пре него што их Црква званично прослави
На његовој сахрани 2020. године, упркос пандемији ковида и свим ограничењима тог времена, окупиле су се десетине хиљада људи. Био је то призор који је показао колико је дубоко био укорењен у срцу народа.
После сахране патријарха Павла 2009. године, тешко је сетити се српске сахране која је изазвала толико снажно народно окупљање и емоције.
Данас, годинама после његовог упокојења, људи долазе на његов гроб. Моле се, крсте, пале свеће и траже утеху. Поједини нови храмови и манастири већ чувају његов лик на фрескама и иконама.
То су појаве које заслужују озбиљно црквено и богословско разматрање.
Народна побожност није сама по себи коначна одлука о канонизацији, али јесте важан део сведочанства које Црква не би смела да игнорише. Култ светитеља често се најпре рађа у срцима верног народа, а црквени Сабор потом испитује и саборно потврђује оно што је у животу Цркве већ постало предмет поштовања.
Сетимо се Светог Петра Цетињског. Његов живот, подвиг и дело постали су темељ народног поштовања, а Његош је као његов наследник препознао значај тог сведочанства и допринео његовом прослављању. Ни тада није недостајало оних који су имали примедбе и који су оспоравали такву одлуку.
Историја је, међутим, наставила својим путем.
Зато се данас с правом поставља питање: шта се чека са митрополитом Амфилохијем?
Да ли треба да прође педесет, сто или двеста година да бисмо се усудили да разговарамо о његовој светости? Да ли морамо да чекамо да се угасе последњи гласови његових савременика, да би његово дело постало безбедно за историјске књиге?
Чега се стидимо? Чега се бојимо?
Не тражимо да се било шта ради мимо црквеног поретка. Не тражимо да се заобиђу канони, нити да се донесе одлука без одговарајућег црквеног испитивања. Али тражимо да се о томе разговара без предрасуда, без личних сујета и без политичких калкулација.
Канонизација није признање политичке беспрекорности, нити награда за популарност. Она је сведочанство Цркве о светости живота и духовним плодовима једног човека.
Ако је митрополит Амфилохије својим животом, делом, вером, молитвом и духовним наслеђем оставио толико снажно сведочанство, онда је најмање што можемо да учинимо да његову личност озбиљно и одговорно размотримо.
На крају, остаје једно једноставно питање.
Када сам 1995. године у Острогу слушао младог митрополита Амфилохија како нам говори да Црква која престане да даје светитеље престаје да буде Црква, нисам могао ни да замислим да ћу једнога дана писати о њему на овај начин.
Данас, после свега што сам видео, чуо и доживео, не могу да прећутим оно што осећам и у шта верујем.
Не пишем ово као историчар који прави коначни суд о једној епохи. Не пишем ни као човек који тврди да је митрополит Амфилохије био безгрешан. Пишем као свештеник који је имао благослов да га упозна, да га слуша и да учи од њега. Пишем као неко ко је својим очима гледао једно велико духовно дело и ко верује да оно заслужује најдубље црквено поштовање.
Митрополит Амфилохије није био обичан човек свога времена. Био је велики јерарх, велики богослов, обновитељ Цркве, мисионар, духовник и пастир. Био је човек који је својим животом оставио траг далеко изван граница једне епархије и једног народа.
И зато не желим да овај текст завршим питањем, него јасним сведочанством свог личног уверења:
Амфилохије је светитељ и велики јерарх Цркве Христове!
А као што рече владика Григорије: „Ако Амфилохије није светитељ, ко је онда?!“
*Аутор је парох торонтски, као ученик IV генерације обновљене Цетињске богословије 1995-2000 био је ученик блаженопочившег митрополита Амфилохија.