У данашњем Јеванђељу један законик приступа Господу нашем Исусу Христу, искушавајући Га питањем: „Учитељу, која је заповијест највећа у закону?“ Питање је, само по себи, законичко – рођено из жеље да се међу стотинама прописа Мојсијева закона пронађе онај један, врховни, који би све остале сврставао и мјерио. И Господ одговара, али одговара тако да одмах разбија сваки покушај да се вјера сведе на пуку хијерархију прописа: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав закон и пророци.“
Примијетите, браћо и сестре, шта Господ овдје чини. Питано је за једну заповијест, а Он даје двије – и одмах додаје да је друга „као и ова“ прва, да су, дакле, нераздвојно једно. Не постоји љубав према Богу која не би водила у љубав према човјеку, нити постоји истинска љубав према човјеку која у себи не би носила и љубав према Богу, макар и неименовану. То нису двије заповијести поређане једна до друге, него једна двојединствена заповијест, једна цјелина која се, тек кад је цјелина, показује онаквом каквом је Бог замислио.
И управо у тој двојединости, чини ми се, налазимо најдубљу и најконкретнију пројаву тајне часнога Крста у самом устројству нашег духовног живота. Крст има двије греде: усправну и попречну. Усправна греда, она која се пружа од земље ка небу, јесте слика и мјера наше љубави према Богу – она вертикала којом се човјек, у молитви, у посту, у Тајнама, у сваком уздаху срца, узноси ка своме Творцу. Попречна греда, она која се пружа лијево и десно, ка сваком човјеку који нам стане на пут, јесте слика и мјера наше љубави према ближњему – она хоризонтала која нас спаја са сваким лицем поред нас, без обзира ко је оно. И тек кад се те двије греде сретну и укрсте, тек тада имамо Крст, а не прије. Љубав према Богу без љубави према човјеку остаје усправна греда забодена усамљено у земљу – лијепа можда, али без снаге да икога загрли; љубав према човјеку без љубави према Богу остаје попречна греда положена по тлу – хумана можда, племенита можда, али без узношења, без коријена у Вечности. Тек њихово укрштање, тек тај сусрет вертикале и хоризонтале у једној тачки, отвара простор у коме се распиње – а тиме и спасава – човјек.
Јер, браћо и сестре, Бог је љубав (1 Јн 4, 8.16), и човјек, створен по лику и подобију Божијем, позван је управо на то – да сам постане љубав. Не да пуко изврши неки скуп моралних прописа о љубави, него да у самоме себи, у самој сржи свога бића, оствари оно ради чега уопште постоји. Свети Максим Исповједник учи да свако биће носи у себи свој логос – вјечну Божију мисао и вољу о томе зашто то биће постоји, укоријењену у самом оваплоћеном Логосу, Христу – и да је позвано да слободно, кроз начин свога живљења, оствари тај логос и тако достигне свој телос, свој циљ. За човјека, тај телос није ништа друго до обожење – а обожење се не остварује ни знањем, ни аскетским подвигом самим по себи, него једино љубављу, агапијском егзистенцијом у којој човјек излази из себе и предаје се Богу и ближњему. Бити-за-Другога, дакле, за човјека не значи неки додатак постојању, украс уз само битисање – бити-за-Другога значи заиста бити. Изван те љубавне отворености, изван тог самопредавања, човјек не постаје мање срећан него мање стваран, мање онај ко јесте по замисли Творчевој.
Овдје вриједи навести и једног свјетовног мислиоца, јеврејског филозофа Емануела Левинаса, који је, иако не говори из наше догматске позиције, дубоко осјетио ту истину о лицу Другога. Левинас пише, у своме дјелу „Тоталитет и бесконачно“, да „Други није оваплоћење Бога, него… његово лице… јесте пројава оне висине у којој се Бог јавља“ (Тоталитет и бесконачно, стр. 79). Другим ријечима: ми не срећемо Бога у некој апстрактној идеји, у концепту, у систему мишљења, него једино и искључиво у конкретном лицу конкретног човјека који стоји пред нама, тражећи наш одговор, нашу одговорност, нашу љубав. Лице ближњега је, по Левинасу, ексклузивно мјесто теофаније – једино мјесто гдје нам се Бог, у неком смислу, збиља дешава. И то се дивно слаже са ријечима самога Господа: „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Онај ко мисли да љуби Бога, а пролази поред гладног, голог, тужног, усамљеног, болесног лица брата свога, тај, по свједочанству самог Јеванђеља, не среће Бога нигдје – јер је лице тог брата било једино мјесто гдје је могао да Га сретне.
А управо ту љубавну, релациону егзистенцију – то бити-за-Другога кроз које се једино и остварујемо – првородни гријех је покушао, и на жалост успио, да разори у самом коријену. Змија је успјела да убиједи човјека да му, заправо, Бог није ни потребан да би постао бесмртан, богоподобан: „Бићете као богови“ (1 Мојс 3, 5). У тој лажи лежи цијела трагедија пада: човјек је повјеровао да може постати бог без Бога, без општења у љубави, из позиције бића-за-себе, из једне херметички затворене, самодовољне бивствујуће монаде. Умјесто да прими обожење као дар који долази у сусрету, у отворености, у заједници – он је покушао да га отме, да га присвоји сопственом снагом, затварајући се управо у тренутку кад је требало да се отвори. Тако је агапијска егзистенција замијењена егзистенцијом самодовољности, а заједница љубави – усамљеношћу гордог, затвореног Ја.
Погледајмо, браћо и сестре, шта се догађа одмах послије учињеног гријеха. Кад Господ Бог зове Адама: „Адаме, гдје си?“ (1 Мојс 3, 9), Адам се не одазива у слободи и љубави, него се крије – крије се од Лица Божијега, међу дрвећем у врту (уп. 1 Мојс 3, 8). У том бијегу пројављује се, по први пут, она безблагодатна, антиагапијска личност коју гријех рађа у човјеку: личност која бјежи од односа, која истискује Бога из свога животног простора и покушава да постане довољна сама себи. А кад је Бог истиснут, кад се однос љубави прекине, човјек више не може ни на другог човјека да гледа чисто. Зато Адам, чим се то догоди, крије од Еве своју наготу (уп. 1 Мојс 3, 7) – не зато што је тек тада примијетио да је го, него зато што у Еви више не види личност позвану на заједнички, агапијски однос, него сексуални објекат сопствене, новонастале похоте. Одсуство Бога, дакле, рађа похоту управо у односу мушкарца и жене: тамо гдје нема Трећег, Бога, који посвећује и чува однос двоје као заједницу личности, тамо се тај однос нужно урушава у објективизацију другога, у похоту, у употребу умјесто у љубав.
А у послијепадном стању, у самој људској историји, имамо обрнуту слику рајског стања: сад се, наизглед, Бог скрива од човјека, а човјек је позван да Га тражи. Оно рајско „Адаме, гдје си?“ у историји се окреће у „Боже, гдје си?“ Човјек се у Рају сакрио од Бога; Бог се, у послијепадној историји, крије од човјека. Али то не значи да Бог не жели да се открије човјеку – напротив, Он хоће да Га човјек пронађе, да Га открије, да дође до Њега; а то и јесте подвиг. Зид иза кога се Бог, тако рећи, скрива од човјека јесте наша пала људска природа, и да би човјек дошао до Бога, мора да прескочи тај зид – да превлада палу људску природу, да одоли њеној устремљености ка гријеху. То је онај стари Адам у нама, који жели да будемо робови страсти и похоте, који нас нагони да редукујемо човјека до употребног средства, да нам ближњи буде објекат нашег страсног ја. „Читава борба монаха против демона састоји се у одвајању страсти од помисли; јер, у противном, немогуће му је да на ствари гледа бестрасно“, каже Свети Максим Исповједник.
Ту се, чини ми се, дивно уклапа и увиђање јеврејског религиозног мислиоца Мартина Бубера, који говори о два начина на која човјек улази у однос са свијетом: однос Ја–Ти и однос Ја–Оно. Бубер каже да се „основна ријеч Ја–Ти може изговорити само цијелим бићем“, док се „основна ријеч Ја–Оно никада не може изговорити цијелим бићем“ – јер је Ја–Оно однос коришћења, употребе, посједовања, сврставања у категорије, док је Ја–Ти однос присуства, сусрета лицем у лице, у коме друго биће никада није средство него увијек циљ, увијек Неко, никада нешто. И баш ту лежи трагедија коју Бубер описује готово као неумитан закон палог свијета: „Свако Ти на свијету, по својој природи, осуђено је да постане ствар, или да се непрестано враћа у стање ствари.“ Управо то се догодило човјеку послије пада: аутентична егзистенција Ја–Ти, у којој је и сам Бог био присутан као живо, лично Ти, замијењена је деперсонализованом, неаутентичном егзистенцијом Ја–Оно – објектним, предметним свијетом у коме и Бог постаје идеја којом се барата, и ближњи постаје средство, препрека или пуки предмет посматрања, а не лице које нас затиче и позива.
И управо из те исте логике Ја–Оно рађа се фарисејство, које видимо и у самом данашњем Јеванђељу: није случајно питање о највећој заповијести дошло из уста законика који Христа „искушава“. Фарисејска религиозна свијест није свијест љубави, него свијест јуридичка, казуистичко-механичка: свијест која вјеру своди на списак правила која треба тачно, спољашње, беспријекорно извршити, док срце остаје незахваћено, затворено, хладно. Врхунац апсурда те свијести видимо неколико дана послије овог разговора, у самим страдалним данима: фаријеси, водећи Христа Пилату, „не уђоше у судницу, да се не оскврне, него да могу јести пасху“ (Јн 18, 28). Замислите ту слику, браћо и сестре: обредна чистоћа мора да се сачува по сваку цијену, ни степеник туђе судничке дворане не смије се прегазити у дане празника – а расписивање смртне пресуде над самим Сином Божијим, невиним Јагњетом Божијим, за њих не представља никакво оскврњење. Толика пажња посвећена спољашњој форми, а толика слијепоћа пред највећим гријехом икада почињеним. То је религиозност која је изгубила срж, а сачувала љуску; која памти обред, а заборавља заповијест која „виси“ над свим обредима – заповијест љубави.
А то нас, на крају, доводи и до онога о чему нам говори свети апостол Павле кроз учење Цркве о старом и новом Адаму. Стари Адам у нама јесте управо она нељубавна, себељубива личност – оно што свети оци зову филаутија, самољубље – горда, затворена индивидуа која очекује да је други љубе, а сама не излази из себе да би љубила; која све, чак и Бога, чак и сам Крст, покушава да увуче у орбиту сопствене користи. Нови Адам, напротив, јесте личност која се жртвено даје Богу и људима, која, по ријечима апостоловим, „распиње тијело своје са страстима и жељама“ (Гал 5, 24) – која, дакле, слободно и свјесно умртвљује у себи стари начин постојања да би заживјела новим, васкрслим, љубавним животом у Христу.
Зато, браћо и сестре, онај који се спасава није онај који пуко извршава нека правила, него онај који љуби. Није онај који све вуче у своју егоцентричну личност, него онај који излази из себе и даје се. Кад нам данас Господ каже: „О овим двјема заповијестима виси сав закон и пророци“, Он нам заправо каже да сва Писма, сви обреди, сав труд духовног живота имају само један циљ и једну мјеру: да ли смо, кроз њих, постали способни да заиста љубимо – усправно, ка Богу, и попречно, ка сваком лицу поред нас – и да ли се, у том укрштају двију љубави, у нама, макар незнатно, реализује оно исто распеће којим је Христос показао да је љубав јача од смрти.
Нека нам Господ подари да ове двије заповијести престанемо да носимо као двије одвојене ставке наше вјере, и да их заживимо као оно што оне заиста јесу – једну једину, крстообразну, спасоносну љубав. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“.
Ауторизована беседа на јеванђелско зачало о двема највећим заповестима, Мт. 22, 34–46; уп. Мк. 12, 28–34; Лк. 10, 25–28, које се чита у петнаесту недељу по празнику свете Педесетнице.