ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор Никола Јанковић
Ево нас у овај недељни дан, када славимо Васкрслога Господа, а онда се у тој великој и дивној слави Васкрсења пројављују и други чудесни празници и вишеструка славља. Ево у данашњи дан славимо и полагање часног појаса Пресвете Богородице, прослављамо Сабор српских светитеља, прослављамо свете јасеновачке мученике, светог Кипријана Картагинског. И Црква, ево кроз ово сабрање, и наше сабрање, спаја се – спаја се небо и земља. Јер Црква је заједница Бога и људи, али то је љубавна заједница. И зато ово Еванђеље о Христовој речи да су највеће заповести љубав према Богу и љубав према ближњима, зато су то кључне истине.
Главна истина је да се Бог открио као љубав. Света Тројица је Бог љубави, и Он је – Бог наш – саборна личност. Дакле, човек не може живети као хришћанин сам за себе, него у литургијској заједници он улази у однос са Богом и са ближњима. И зато та наша литургијска заједница и наш хришћански живот нам помажу да превазиђемо те поделе и те разлике. Зато је Црква саборна, браћо и сестре. И некако сви знамо, i то је основно што смо негде у хришћанском животу научили, да је Христос, када је говорио о заповестима, рекао да су ове две највеће.
Али често ми превиђамо да је љубав управо то – саборна категорија, јер је Бог саборна личност. И видимо колико је некад тешко да живимо и сами са собом, са нашим мислима, са нашим помислима, са нашим слабостима, са нашим разним манама, са манама наших ближњих. У породици, на послу, на улици, у школи – свуда нам некако тешко бива, зато што нам је потребна благодат, потребна нам је сила Божја да би превазишли сами себе. Јер нам је то Христос показао.
Он није дао неки закон и неке норме, па сад да можемо тако да схватимо да је дао две највеће заповести, па су то неке норме које ми треба да испунимо. Него треба да се сусретнемо са Христом, да се сјединимо са Ним, а онда кроз Њега, кроз то јединство са Христом, да имамо снаге да волимо ближњега као самога себе. Шта то значи да волимо ближњега као самога себе? Па да не волимо себе у оној палој природи, него да волимо себе онако како Бог као Отац воли нас. Да волимо себе у врлини, да волимо себе у добру, јер једино тако ћемо моћи да имамо мир и радост.
Зато су нам дивни сведоци наши светитељи, који су такође апостоли, колико су били различити. Али та различитост није им сметала да служе истоме Богу и да служе Цркви Христовој. Зато треба увек да гледамо добро у Господа нашег Исуса Христа и да Га волимо свим бићем. То је оно што нам заиста увек недостаје, јер ми смо, као што рекох, подељени, као мозаик који се распао. Па свака она коцкица из мозаика, она иде на своју страну. Мисли нам лутају, осећања иду на једну страну, жеље на трећу. И онда никако да будемо јединствена бића, јединствене личности. Али то је могуће Богу нашем.
Христос жели да будемо целовити. И зато је у светој литургији, у нашем хришћанском подвижничком животу, важно да имамо веру и да имамо молитву: „Господе, помози моме неверију. Господе, дај ми снаге да Те волим као Мајка Твоја, Пресвета Богородица, као свети мученици.“ Да ли се некад тако молимо за ту љубав? Јер зато смо створени. Човек има огроман потенцијал. Има почетак, али је створен за вечност. И ту настају проблеми, када ту нашу глад за вечноћу тражимо једни од других. А нико нам не може дати ту храну вечности, вечну љубав. То може једино Бог да нам да. Зато, кроз Христа, онда имамо снаге да волимо једни друге и да се жртвујемо једни за друге.
Нека је благословен овај диван дан и ова дивна, величанствена слава Бога нашега, који је дошао у овај свет, који је живео у овом свету, који је као човек проживео и патњу, и увреде, и муке, и на крсту страдао ради нашега спасења. Дакле, то су те две заповести. Вертикала и хоризонтала. То је када човек рашири руке, он је тај живи, ходећи крст, где треба да живи љубављу према Богу и љубављу према ближњима, јер љубав према Богу значи и човекољубље.
Нека је благословен овај дан, ова дивна слава. И у ове дане, када је ево берба грожђа, и када се мери колико је то грожђе слатко, а оно је слатко онолико колико је упило сунца. Није грожђе слатко само од себе. Наравно, зависи и од врсте грожђа, и од земље, и од чокота, и од домаћина који га обрађује, али највише зависи колико је тај грозд упио оне светлости и оне топлоте, и онда се мери тај сладор грожђа. Тако и ми, браћо и сестре, да будемо они који упијају божанске енергије и који се хранимо божанским енергијама, да би онда ми били слатки и себи, и другима, и ближњима, и Богу нашем. Да не буде никакве горчине и никакве љутине у нашем животу, а то је могуће кроз покајање, кроз праштање и кроз, наравно, љубав која покрива мноштво грехова.