ПИШЕ: Презвитер Стеван Јовановић
Са 19 година сам престао да будем атеиста. То се није десило преко ноћи. Нисам био сведок ни једног чуда. Штавише, чудо је по мом схватању могло бити једино чуђење човека који (још) није у стању да разуме неки догађај. Чим се нешто догодило, догодило се на неки начин, а то значи да, само по себи, мора бити објашњиво.
Мене су у веру увели разлози.
Сусрет са философијом у средњој школи био је разарајући за мој атеизам. Чудно је то, јер неким мојим друговима, па касније и неким колегама на Православном богословском факултету, философија је угрожавала веру у Бога. Мени је угрозила атеизам.
Уме философија то да уради. Она тако предано тражи слабе тачке наших светоназора (представа о свету-и-човеку увек је једна целина и може се писати као полусложеница), и тако се силовито обрушава на њу, да ништа „климаво“ не опстаје. Тежња за истином је та која зида и руши, и опет зид, и тако све док не изгради оно што се не може срушити?
У сваком случају, после сусрета са философијом ја више нисам могао остати атеиста, барем не когнитивно. Моје разумевање стварности је почело да се мења и почело је да расте поштовање за философску теологију.
Сматрао сам, додуше, да и религиозни мислиоци могу да досегну до ње, али да су црквена и уопште религиозна учења намењена људима који су философски неуки и недовољно истинољубиви. Другим речима, почео сам да откривам теологију, коју сам тада још увек строго разликовао од црквеног учења.
Са Црквом и црквеношћу још нисам имао никаквих додирних тачака, црквеност сам везивао за народне обичаје.
О, какав је то био шок када сам открио да су најзначајнији црквени учитељи били философи! Ја сам све време, заправо, одбацивао моју представу о томе шта је Црква. Међутим, та представа је – и поред тога што је заиста била за одбацивање – била погрешна.
Између онога што Црква учи, чему тежи, и онога што је у њој стварност, постоји значајна разлика. Није то само ствар лицемерја, него пре свега чињенице да се сваки напредак одвија у напетости између онога што јесте и онога што треба да буде.
То је попут Ничеове представе о дионисијском и аполонијском у грчком песништву, која порађа тако снажну лепоту. Не може се, међутим, замислити већи зјап, веће трвење од онога које је у Цркви, јер није могуће поставити више идеале, од оних које је поставио Христос.
Срећом, у овој борби између стварности и идеала човек није сам. Треба знати да се над безданом наше немоћи – а зјап је управо такав – уздиже Дух Свети (Пост. 1:2). Он теши, крепи, очишћује и узвисује. Међутим, нас сада занима рвање са Богом, оно јаковљевско. Оно није спаринг, него борба на живот и смрт. Од ње зависи све!
Рвање са Богом, радосне потврде и потресна порицања, водимо унутар нас самих; и то чинимо много чешће него што претпостављамо. Наиме, одлуке које доносимо свакодневно, циљеве које постављамо, стазе које бирамо, па и заокрети које чинимо, у великој мери зависе од одговора на питање: има ли Бога?
Исто важи и за друштвени живот: судови о темама од јавног значаја често зависе од тога да ли ствари посматрамо са атеистичког, или са теистичког становишта. Однос према абортусу, прељуби, коцкању, легализацији наркотика и проституције… Економске и еколошке теме, питања националног идентитета и националних интереса, питања мултикултуралности, људских права и слобода.
Ставови по свим овим, али и по свим другим питањима, зависе од тога да ли свет-и-човека посматрамо са теистичког или са атеистичког становишта.
Из неког чудног разлога, који се никада не изговара, када се у јавној расправи, па чак и у обичном разговору неистомишљеника, дође до тачке где се мишљења разликују – одустаје се од расправе.
Мене је искуство уверило да иза дубоких неслагања по неким појединачним и важним питањима увек стоји светоназор. И, готово несвесно, ако се само предосети да је разлог за неслагање стварно дубок – разговор се прекида и ствари се препуштају укусима.
Као да је право на укус постало нешто попут бонтона: у тај домен се не залази, јер свако има право на своје мишљење. Међутим, ако је заиста реч о мишљењу – а не о укусу – онда разговор о има смисла. Некада је чак неопходно да разлике изађу на видело. Ово поготово важи за политички дискурс, за политичке теме.
Ако се разговара о темама које су од јавног значаја – о трансродној идеологији на пример – и ако је потребно да се донесе одлука која ће утицати на живот читавог друштва, онда се ствари морају истерати до краја. Ту заклањање иза права на приватно мишљење није опција. Приватно мишљење је за приватне одлуке. За оне јавне – разлози морају бити изречени и подвргнути суду јавности.
Атеизам, међутим, управо то чини: заклања се иза права на слободу мишљења. Треба напомињати да то што се неко мишљење може слободно држати, не значи да оно треба да буде слободно од памети.
Слободно мишљење значи, пре свега, да се до њега може слободно доћи, али опет – мишљењем. Дакле, атеизам треба упорно истеривати на чистац и испитивати га – баш као и свако друго мњење. У приватној сфери ово је пожељно чинити, али у јавној је неопходно.
Иза контроверзних облика понашања, иза морално неприхватљивих одлука, или иза политичких решења која девастирају културу једног друштва, увек је нешто безбожно, атеистичко – све и да се дословно опашемо са „Gott mit uns“.
Наша намера није да у оквиру ове рубрике атеизам изазовемо по сваком могућем питању. Довољно је испитати га у кључним темама, у којима неће моћи да се измигољи у приватно или у ствар укуса. Атеизам је поглед на свет-и-човека. Атеизам је светоназор. Тако га, дакле, треба и третирати. Ту ћемо га и поразити.