Живимо у времену духовне конфузије и то не само због постојања разних других религија и секти него и међу самим православним хришћанима постоје расколници. Наиме, осим што постоје расколничке групе како „старо-обредника у Русији“, „старокалендараца“ у Грчкој тако имамо и две расколничке групе у Србији „артемијеваца“ и „акакијевих старокалендараца“.
Постојање свих тих религијских, секташких и расконичких група уноси врло често духовну конфузију у верни народ тако да је потребно од стране Српске Православне Цркве и њених пастира да се верници упознају са њиховим душепогубним дејствима и да се упозори верни народ да избегава њихова молитвена сабрања која су без благослова Српске Православне Цркве и самим тиме без благослова Божјег.
Други сегмент који уноси духовну конфузију је погрешна интерпретација службе православних духовника од којих су поједини створили култ старчества. У православном монашком предању „старац“ је најчешће игуман манастира који обавља дужност духовног руковођења монаха. Стога је најисправније једино његово монашко братство да га тако ословљава, а сви остали са оче. А улога старца тојест игумана је да руководи братију манастира ка Господу Исусу Христу, а не да имају духовну болесну овисност од његове личности.
Нажалост, данас су многи игумани као и свештеници потпали под утицај култа старчества и своју духовну децу уместо да руководе ка Господу нашем Исусу Христу стварају нездрав однос зависности верника од њихових личности, као да су они спаситељи, а не Господ наш Исус Христос. Као последица тога рађа се духовна конфузија како у свештенству и монаштву, тако и међу верницима.
Сведоци смо данас тог нездравог односа када видимо да је међу свештенством и монаштвом завладао световни дух, тако да су поједини испирисани савременом психологијом постали брачни саветници или како се то данас назива life coach уместо духовници, исповедници и молитвеници. Као последица тога добар део верника уместо да живи у радости брачног живота непрестано трче по манастирима или поједним парохијама тражећи неког чувеног старца да реши њихове брачне проблеме.
Нажалост код знатног броја тих верника брак се налази у тешком положају јер уместо да живе у брачној хармонији они под утицајем појединих стараца покушавају да живе монашки у тзв. послушности старцу, који може бити како игуман тако и поједини парохијски свештенци који се називају старац или ава, што је недопустиво. То је велика духовна прелест или обмана и највећи део одговорности поред тих духовника „стараца“ сноси и надлежни епископ који допушта дејство тих квази духовника „стараца“.
Да би се то колико је могуће исправило потребно је да надлежни епископи кроз братске састанке са свештенством и монаштвом нагласе која је улога игумана у манастиру, свештеника у парохији и какав однос требају да имају са верницима, како се не би стварао од игумана и свештеника па ни самих епископа култ личности. А то пре свега значи да духовници не праве своје вернике зависне од њих самих него да их приводе ка Господу нашем Исусу Христу.
У наше доба духовне конфузије пуно је лажних пастира који уместо да руководе верни народ ка Господу Исусу Христу врло често га духовно, морално па и финансијски упропаштавају. Стога драга браћо и сестре будимо опрезни у ово доба духовне конфузије и слушајмо са љубаљу и расуђивањем своје епископе и свештенике и клонимо се тог душепогубног духа расколништва, али и духа старчества.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“