Ова недеља, недеља Самарјанке, доноси нам један од најоткривенијих сусрета у Јеванђељу, сусрет Христа са Самарјанком.
Христос не пролази само кроз Самарију. Он укида границе – етничке, верске и друштвене. Самарјанка није само „случајна“ жена, већ фигура која представља целокупну људску расу. Христос предузима лично спасење за маргинализовану жену коју нико не би сматрао важном.
Христос не прилази особи са друштвеним угледом. Он не среће фарисеја, нити учитеља Закона, нити некога са добрим угледом у друштву. Он среће жену рањену грехом, жену која је доживела одбацивање од стране својих ближњих, а ипак, управо тој жени Он открива и открива Себе.
Бог силази у бунар нашег живота, тражећи контакт, дијалог и отварајући своје срце. Свети Јован Златоуст примећује: „Није говорио само о води, већ је жеђао вере жене.“ Црква никада није романтизовала живот Самарјанке. Оци јасно говоре о њеном грешном животу, али истовремено се диве искрености њеног срца.
Свети Јован Златоуст каже да се Самарјанка није огорчила када јој је Христос открио грех, нити је покушала да се оправда. Напротив, она је стајала пред Њим са духом учеништва и трагања за истином, и због тога је Христос наставио да јој се открива.
Свети Отац посебно се диви чињеници да ова жена одмах постаје мисионар. „Жена му рече: ‘Знам да долази Месија, који се зове Христос. Када дође, рећи ће нам све.’ Блудница филозофира о духовним стварима и доноси Божанско писмо на усне. Чак и ако јој је тело било уроњено у нечистоту блуда, њена душа је била очишћена кроз позивање на Божанско писмо и читање њега. ‘Знам да долази Месија.’ Гледајте духовни напредак; гледајте блудницу која све зна. Посматрајте како је из дубина земље полетела на небеса. Исус јој каже: ‘Ја који говорим с тобом сам.’ Оно што је сакрио од многих апостола, Он јавно открива блудници.“
Златоуст Отац завршава своју беседу хвалом мисионарском позиву Свете Фотине: „Али она остави свој крчаг за воду, уђе у град и повика грађанима: ‘Дођите и видите некога ко ми је рекао све што сам икада учинила. Да ли је то Христос?’ Она буди њихову жељу да изађу и буду ухваћени. Баш као што је и сама била ухваћена у мрежу, жели да ухвати и друге. Блудницу са савешћу апостола, која је постала јача од самих апостола. Јер су апостоли чекали да се испуни целокупно Божанско дело пре него што су започели своје апостолско проповедање. Али блудница, чак и пре Васкрсења, објављује Христа. ‘Објављујем своје грехе да бих вас водила. Да бисте видели Бога који је дошао на свет, јавно откривам своје мане.’“
Шта Самарјанка ради када схвати ко је Христос? Она оставља свој крчаг за воду и трчи у град: „Дођите, видите човека који ми је рекао све што сам учинила.“
Свети Кирило Александријски каже да напуштање крчага за воду није само практичан детаљ. То је знак духовне трансформације. Крчаг за воду симболизује земаљске жеље и раније бриге. Самарјанка оставља за собом све што је до тада испуњавало њен живот, јер је сада пронашла „живу воду“.
Овде почиње велики духовни контраст који представља Црква. С једне стране су људи спољашње религиозности; људи који изгледају побожно, али изнутра су вођени гордошћу, расуђивањем, тврдоћом срца и лицемерјем.
Свети Григорије Палама наглашава да Бог не обитава у срцу испуњеном егоизмом, чак и ако оно делује религиозно. Напротив, смирено срце постаје место божанске посете.
С друге стране, стоји Самарјанка; жена коју је друштво стигматизовало, жена која је избегавала људе и ишла на бунар у подне, по дневној врућини. Отишла је да захвати трулежну воду и пронашла извор вечног живота.
Христос се открива Самарјанки када јој каже: „Ја сам Онај који говори с тобом.“ Видећи њену добру нарав, Он је постепено води од материјалних ствари ка духовним стварностима, од воде са бунара ка живој води спасења, од радозналости ка вери и од вере ка мисији.
И овде постаје очигледна огромна разлика између грешника и лицемера. Грешник може бити спасен када поседује смирење. Лицемер се бори да буде спасен јер верује да му покајање није потребно.
Свети Јефрем Сиријски каже да цариници и блуднице често улазе у Царство Божије пре других, не зато што су им греси били мали, већ зато што је њихово покајање било искрено.
Данашња недеља је снажан одговор на сваки фарисејски менталитет који може да обитава у нама. Христос је дошао да васкрсне људску личност изнутра и стога га више покреће грешна особа са сломљеним срцем него горди „праведни“ човек.
Самарјанка није имала чист живот, али је имала искрену потрагу. Није поседовала част у очима света, али је поседовала жеђ за Богом, и та жеђ је постала почетак њене светости. Из тог разлога, наша Црква је не памти као „грешну Самарјанку“, већ као Свету Фотину, равноапостолну. Свет се сећао њеног пада, али Црква се сећа њеног покајања. Свет је видео њен грех, али је Христос видео њено срце.
Зато будимо данас пажљиви да и ми не поседујемо само спољашњу и формалну религиозност. Можда знамо како да говоримо о Богу, а ипак не волимо људску личност. Можда судимо, осуђујемо и клевећемо лако, док наше срце остаје далеко од Његове благодати.
Христос не тражи маску. Он не тражи религиозно показивање. Он не тражи лицемерну побожност. Он тражи истинско и чисто срце.
У нашем откровењу са Христом, цело наше постојање се претвара у „извор воде који извире у живот вечни“. Жива вода – то јест, реч Божија, која извире у Цркви – оживљава наше постојање, које је умртвљено грехом.
У свом животу и ми носимо симболичну посуду испуњену несигурностима, гресима и жеђи које се не могу угасити. Христос нас чека на „бунару“ молитве и Божанске литургије. Он жели да отворимо дијалог са Њим, баш као што је некада учинио са Клеопом и Луком на путу за Емаус, у откровењу које је довело до отварања очију апостола и загревања њихових срца. Хајде да Га следимо и исповедамо пред светом!