Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са др Саром Поповић, лекаром медицине. Разговор је приредио катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
- Ово, 2026. лето Господње у знаку је важних јубилеја и свештених догађаја који су у конкретној вези са светим владиком Николајем. Лепа је прилика, да уз осврт на Вама драга дела српског златоуста, поделите са нама доживљај богословске мисли овог светитеља.
Богословље Светог владике Николаја за мене није само учена мисао из прошлог века, већ живи и громки глас који и у овој јубиларној 2026. години (седамдесет година од његовог упокојења) непогрешиво буди успавана срца, претварајући наше свакодневне патње у степенице ка Васкрсењу.
- Живимо у времену када млади немају пажњу, што је последица њиховог ослањања на брзе и кратке форме које се све чешће пласирају у интернет домену. Према Вашем мишљењу, како приближити младима значај лика и дела светог Владике Николаја?
Ако сте неко ко се бави младима и настоји да им приближи Светог владику Николаја, или пак неко млад који би желео да сазна нешто више о српском златоусту, имам сјајну идеју. Шта кажете да следећи викенд или први следећи дан одмора, с благословом, посетите манастир Лелић где су мошти Светог владике Николаја? Нарочито они који славе Светог Николу за своју крсну славу позвани су да посете овај манастир који је њему и посвећен. Какав је то само мир тамо! Каква је то само благодат!
Недалеко од самог манастира налази се и Етно село Радосављевић, сеоско туристичко домаћинство које нуди одличан смештај и још бољу, праву, домаћу храну одличног квалитета, заједно са дивним људима који све то воде и који Вас могу упутити у многе ствари, што прилично решава организациона питања планирања оваквог путовања. Спустите се и до реке Градац, надомак Ваљева. Прошетајте се њеним обалама и ако сте довољно храбри и спремни, испланирајте и рафтинг или кајак туру кроз њен кањон. Дакле, могућности су ту, иде лето! Искористите ту прилику да најпре упознате Светог владику Николаја тамо где је све и почело – у његовом родном Лелићу. Када станете пред кивот, заборавите на велике речи и књишке дефиниције. Једноставно му се обратите као најрођенијем, као пријатељу који Вас разуме боље него што разумете сами себе. Из тог тихог, искреног разговора и заједничке молитве родиће се она невидљива нит, жива веза која се никада не кида. Како само јака и снажна молитва може бити за оно што Вас мучи када је узнесете, чиста и искрена срца пред моштима Светог владике! Из срца стиже директно до срца Светог владике и ако је на духовну корист и по вољи Божјој или по Божјој промисли – она се и остварује. А када једном тако ‘срце срцу’ проговори, видећете како се сви даљи путеви, све књиге и сва његова мудрост сами од себе отварају. Тада он више неће бити само лик са иконе, већ Ваш живи путоказ и ослонац на сваком кораку кроз живот.
- Често можемо чути савете, попут: „Ради на себи, буди јачи, буди бољи од других…ˮ Због чега нас ова прича оставља празнима — и зашто би неко данас пожелео да буде Николајев Свечовек, а не свој лични, Ничеов надчовек? Шта ако „бити најбоља верзија себеˮ није довољно — него чак и погрешан циљ? Да ли је саморазвој нова религија — и зашто не доноси мир? Шта ако је највећа слабост модерног човека то што не прихвата да му је потребан други?
Збиља, рад на себи као такав није грех. Напротив, лењост јесте. Међутим, постављање себе на пиједестал, тако да смо сами свој закон, ослањајући се на своју вољу за моћ, настојећи да тако покоримо свет, несумњиво представља пут ка устоличењу Ничеовог надчовека у себи. Он је самодовољан, али страшно усамљен. Саморазвој је постао нова религија јер човек очајнички покушава да буде сопствени спаситељ. А Свети владика Николај каже: „О човече, о прашино! Чиме се поносиш? Којим од два ништавила: оним у животу или оним у смрти?“
Зашто Ничеов надчовек не доноси мир? Зато што је он плод гордости, а гордост је највећи непријатељ мира. Он жели да буде најбоља верзија себе против других. Бити најбоља верзија себе’ је погрешан циљ ако то значи постати саможиви индивидуалац. Прави циљ је преображај. С друге стране, Николајев Свечовек је онај који кроз љубав постаје једно са Богом и људима. Мир не долази из тога што смо јачи од других, већ из тога што смо потребни другима. Свечовек је човек који је у себи оживео Бога. А шта то тачно значи? Оживети Бога у себи значи престати бити тамница сопственог ега и постати извор Христове љубави, која у сваком човеку препознаје брата и у сваком тренутку види вечност.
- У ове васкрсне дане, између осталих спомена, савршавамо и молитвени спомен на свете жене Мироносице, које су постале најдивнији сведоци Васкрсења Христова. Будући да живите активним литургијским животом, реците нам из личног искуства, да ли женско срце данас хвата сигнал Мироносица?
Хаџи Иван Милановић, прота јасички, главни и одговорни уредник часописа за црквену уметност и културу, „Богољуб“, који ми је указао поверење да стварам и пишем у славу Христову, у припреми за уживо, онлајн емисију на истоимену тематику код оца Ивана Цветковића, прво што ми је рекао је следеће: – Какве ти везе имаш са женама мироносицама?
У мојој и несвесној гордости, одговорих – Како Ви то мене можете да питате?
А он је на то рекао – Е то је питање које прво треба да поставиш себи у припреми.
Какве ти везе имаш са женама мироносицама?
Кроз разговор са њим, спознала сам да је то питање збиља суштинско и прво које треба свака од нас, али и свако од нас, чак и да је мушкарац да постави себи јер мироносице, иако се везују за жене, представљају и идеал којем сви треба да теже. Стога, ако најпре утврдимо какве ми имамо везе са мироносицама, можда потом и наше срце ухвати везу и сигнал.
А женско срце данас хвата сигнал Мироносица оног тренутка када престане да тражи себе у огледалу света и почне да тражи Живога Христа тамо где га други не виде. Попут њих, ми хватамо тај сигнал не кроз теорију, већ кроз храброст да будемо уз Господа и када је тешко, не питајући ‘ко ће нам одвалити камен’, већ храбро идући ка Христу чак и онда када нисмо сигурни како ћемо препреке на том путу превазићи. Када у свом животу, попут ових светих жена, поставимо верност испред сигурности, ми заправо постајемо савремени сведоци Васкрсења – јер мироносица није само звање, већ стање срца које гори за Господа. И то је срце које воли… а љубав… љубав увек нађе начин!
- Ви сте свој живот посветили лекарском позиву и са љубављу своје знање и искуство усмеравате на помоћ онима којима је помоћ лекарâ потребна. Како је могуће да је човек способан да разуме најсуптилније процесе у телу — а да истовремено не разуме сопствено срце?
Ми данас савршено познајемо анатомију тела, али смо постали странци анатомији сопствене душе јер покушавамо да срце разумемо разумом, уместо вером. Водимо се искључиво логичким, научним догмама, игноришући ствари које не можемо да видимо, чујемо или дотакнемо. Свети Лука Кримски, чувени хирург и светитељ новијих дана рекао је: „Много пута сам оперисао мозак, али нигде нисам видео памет; много пута сам оперисао груди, али нигде нисам видео душу. Значи ли то да они не постоје?“
Лекар који не види даље од скалпела остаје слеп за најважнију истину – да је тело само храм, а срце олтар у којем се срећемо са Богом. Човек остаје празан ако излечи орган, а не упозна Лекара душа и тела, јер право исцељење почиње тек када признамо да је за наше унутрашње срце неопходан ‘захват’ Божје милости, а не само људске науке.
- Да ли је наша духовна рањивост последица тога што смо научили како тело функционише, али заборавили смисао његовог постојања?
Да! Наша духовна рањивост потиче из тога што смо од тела направили циљ уместо средства, заборављајући да је оно само пролазни чамац који треба да превезе бесмртну душу до обале Вечности.
- Према Вашем мишљењу, због чега данас све више младих, здравих и правих људи постају депресивни, тужни, анксиозни и како им помоћи?
Данашња депресија и анксиозност младих често нису болест тела, већ вапај душе која је изгубила свој центар. Млади људи данас имају све ‘алатке’ за живот, али немају разлог за живот. Верујемо да је успех у томе да будемо пуни себе, а заправо смо никад празнији.
Анксиозност долази и из страха од пролазности, јер ако верујемо да смо само тело, онда је сваки дан трка са временом коју унапред губимо. Како им помоћи? Тако што им нећемо нудити само таблете за смирење, већ Смисао. Морамо им помоћи да открију да нису случајни пролазници у овом свету, већ вољена деца Божја. Права терапија за ову генерацију је повратак заједници, молитви и живој вези са Богом, јер само вечност може да засити срце које је за вечност и створено. Тек када човек пронађе мир у Богу, његов унутрашњи компас престаје да лута и анксиозност се повлачи пред радошћу постојања.
- Егоизам и себедовољност су велике слабости којима је обремењен савремени човек. Ако је све у природи повезано и ништа не постоји само за себе, откуд онда савремена идеја да млади човек који тек ствара свој живот и каријеру, треба да буде довољан сам себи? Да ли је то једна од највећих илузија нашег времена?
То јесте једна од највећих илузија нашег времена, јер покушај да човек буде довољан сам себи је заправо покушај гране да живи без стабла – она у том тренутку можда делује слободно, али је заправо већ почела да вене. Човек је биће саздано за заједницу, а себедовољност је духовни затвор који нас убеђује да смо богови, док нас истовремено претвара у самотњаке. У природи ни сунце не светли за себе, ни река не пије своју воду; тако и млади човек своју пуноћу и успех не остварује кроз изолацију и каријерни егоизам, већ кроз пожртвовану љубав и служење другима. Свако „ја“ без „Ти“ (Бога) и без „ми“ (ближњих) осуђено је на празнину, јер смо створени да будемо карике у златном ланцу постојања, а не изолована острва у океану пролазности.
Али, ствари нису тако црно-беле. Многи млади људи, иако желе друштво, заврше усамљени јер имају велики изазов да пронађу добру заједницу. Неки од њих и крену у Цркву, па кажу: ‘Шта ћу ја тамо кад тамо стоје мафијаши и они што варају жене и најгори од најгорих и сад глуме вернике’. Хајде да коначно ставимо тачку на ту илузију: Црква није музеј чистих душа, већ Болница за нас болесне – и сви смо ми ту јер нам треба лек, а не зато што смо савршени. Не губи време судећи туђим гресима само зато што су другачији од твојих; уместо тога, стани на светој Литургији и искрено завапи: ‘Господе, покажи ми пут ка заједници која ће ме излечити, а не саблазнити’. Будимо сигурни – молитву која тражи смирење уместо осуде, Бог никада не одбија.
Мој духовни отац, протојереј-ставрофор Драги Вешковац каже да не смемо заборавити да наша Црква живи кроз многе пожртвоване свештенике који неуморно служе свом стаду, и управо су они ти којима треба да приђемо без устручавања. Нека Вас не поколебају сумње или године свештеника – кроз Ваше искрено питање и он се кали као пастир, а кроз њега се пројављује жива благодат Духа Светога. Чак и када вам се чини да је савет обичан или људски, верујте да кроз тајну свештенства Бог често шаље тачно ону реч која је вашој души потребна у том тренутку. Свештеник је ту да буде мост, а када је срце које пита чисто, тај мост увек води директно до Христа.
- Као припадници (чланови) богочовечанског тела – Цркве, призвани смо да у свом животу актуализујемо љубав према Богу и љубав према ближњима, јер је љубав темељ свеколиког нашег живота у Христу. Ако је љубав у Јеванђељу увек жртвена, како разумети свет који љубав мери удобношћу? Да ли смо променили значење љубави — или смо је изгубили?
Ми данас нисмо изгубили љубав, али смо је често мењали за јефтину удобност која не боли, заборављајући да је права љубав по природи жртвена – она је крст који се носи са радошћу. Свој први и најважнији путоказ ка Христу добила сам управо кроз несебичну жртву својих родитеља, који су ми својим животима показали и научили ме много шта о жртвовању. Моја мајка је та која ме је својим неуморним молитвама и непоколебљивом вером усмерила ка Богу и у првим и у најтежим тренуцима мог живота, док се мој отац на свој начин, тихом борбом, бригом и подршком, старао да ми предочи праве вредности.
Ту снагу жртве данас јасно видим у нашем хуманитарном удружењу ‘Чарапанско срце’, где наш организациони тим чини осам неустрашивих мама. Гледајући њих – моју маму, а затим и Данијелу, Дијану, Драгану (Гагу), Марију, Милену, Миру и Тамару – спознала сам шта значи носити крст с љубављу. Било да су то мајке деце са сметњама у развоју, мајке вишедетних породица или оне које подижу своју здраворазвојну децу у овом ‘нормално-ненормалном’ свету, њихова љубав је увек иста: она не тражи удобност, већ се цела даје за другог.
Зато љубав коју данашњи свет мери удобношћу заправо и није љубав, већ самообмана. Права љубав се не мери тиме колико нам је пријатно, већ тиме колико смо спремни да за другога страдамо и горимо. Тек када кроз жртву своје ‘ја’ претворимо у ‘ми’, ми престајемо да будемо празне љуштуре које траже комфор и постајемо живи сведоци Васкрсења. Јер на крају, изван жртве љубав не постоји — изван жртве, љубав је само реч, а са жртвом, она је сам Бог. Као што и каже Свети Јован Кронштатски – Господе, име Ти је љубав.
- Ви сте млади, даровити и на леп начин сведочите радост живота у Цркви. У нашем времену многи млади кажу да верују у нешто, али не знају у шта тачно. Да ли је вера без личног сусрета са Христом само идеја — и може ли идеја да спасе?
Да бисмо на ово одговорили снажно, морамо направити јасну разлику између познавања информација о Богу и познавања самог Бога. Идеја је у глави, а сусрет је у срцу.
Вера без личног сусрета са Христом је само хладна идеологија, а идеја, ма колико била племенита, никада никога није спасла. Идеја вас не може загрлити када патите, нити вам може подарити снагу да волите непријатеља. Спасава само Личност, спасава само Живи Христос који престаје да буде ‘неко о коме смо читали’ и постаје Онај кога смо кроз Литургију, молитву и ближњег истински срели.
Многи млади данас лутају тражећи ‘нешто’ јер их свет учи да је Бог апстрактна енергија или морални концепт. Вера је ствар искуства, а не дефиниције. То је као када бисте некоме описивали укус меда – можете написати књигу о томе, али човек заправо зна шта је мед тек када га окуси.
Зато, на питање може ли идеја да спасе, мој одговор је – не. Може да нас спасе само сусрет који нам из корена мења биће, онај тренутак када схватимо да Христос не стоји негде далеко у историји, већ куца директно на врата нашег срца. Тек тада вера престаје да буде терет и постаје неисцрпна радост коју природно желите да делите са целим светом.
И ништа не брините, до тог сусрета ће доћи! Свети Ава Јустин Ћелијски кроз богочежњивост сведочи да баш сваки човек ће макар једном срести Бога.
- Драга Саро, да ли пратите рад мисионарског портала „Кинонијаˮ? У духу овог питања, замолићу Вас и да поделите са нама Ваше утиске о порталу и садржају који се на њему пласира.
Пратим рад портала „Кинонија“ са великом радошћу и поштовањем, јер у њему видим живу и делатну љубав на делу. То је огроман напор и жртва, најпре Вас, Бане, као главног и одговорног уредника, али и свих сарадника који својом писаном речју доприносе овој духовној трпези.
Данас, када светом доминирају јутјубери, инстант формати и површност ТикТок садржаја, потребна је подвижничка храброст да се неко усуди да стане на црту пролазности кроз писану реч. Док нас дигитални свет засипа буком и сликама које већ сутра заборављамо, ви нудите тишину и дубину која остаје у срцу. Поставити писану реч као штит испред баналности данашњице није само мисија – то је истински хришћански витешки чин.
Како је Свети владика Николај некада својим Мисионарским писмима будио народ, тако данас Кинонија кроз савремене канале комуникације чува тај исти пламен. Позивам све читаоце да истраже овај портал, јер он није само извор информација, већ место сусрета – истинска заједница у којој ћете наћи одговоре које вам светски алгоритми никада не могу понудити. Истражите садржаје Киноније, јер ту свака реч има тежину вечности.
- На крају, лепа је прилика да упутите поруку читаоцима портала „Кинонијаˮ.
Желим да заблагодарим Господу на овом дивном сусрету, али и својим пријатељима који су га учинили могућим. Велико хвала Банету на указаном поверењу, али и мојој драгој сестри у Христу, Љупки Катани, која је била онај невидљиви благословени ‘путоказ’ и спојила наше путеве.
За крај, ево речи Светог владике Николаја: “Нема ништа случајно у природи, а још мање у Јеванђељу“.
То што сте прочитали и стигли до краја овог интервјуа, није случајно. Можда је баш нека од ових речи била потребна вашој души као утеха, путоказ или одговор који сте дуго тражили.
Нека овај наш разговор не остане само слово на екрану, већ нека се у вашим срцима претвори у семе које ће донети плодове радости и мира. Идите кроз живот храбро, тражите Живога Христа у сваком ближњем и не бојте се да волите жртвено – јер само је љубав која се даје заиста вечна.
На здравље и на спасење свима, и нека вас молитве Светог владике Николаја чувају на свим вашим путевима!
Христос воскресе!
