ПИШЕ: Митрополит пергамски др Јован (Зизјулас)
Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповедају веру у Бога. Атеизам је када се човек ослања на сопствене снаге и сопствену вредност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и верује да се може спасити искључиво својим снагама.
Човек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човечанства почиње оног тренутка када је први човек поверовао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успем.“
И у овој трагичној историји човечанства Бог бира један народ који Му обећава верност, обећава да ће зависити од Његове воље. Али начин на који је требало да покаже ту верност била је истинска послушност Његовом закону. А послушност Божјем закону значила је придржавање свега што је закон Божји предвиђао.
И, ето, браћо моја, чак и кроз ову послушност Божјем закону, Сатана успева да удаљи човека од Бога. То је техника коју Сатана веома успешно користи. Он успева да, кроз само придржавање Божјег закона, доведе човека до атеизма. Односно, до тога да човек више не осећа потребу за Богом, већ да се ослања на своје сопствене снаге, на сам чин испуњавања Божјег закона, на своје врлине.
Чудно! Али толико истинито! И то нам, браћо моја, доказује данашња прича коју смо управо чули. Ко је фарисеј? Један побожан Јудејац. Обично га повезујемо с лицемерјем. И, наравно, постојало је лицемерје, јер када човјек пожели да се ослони на сопствене снаге и врлине, а не успе у томе, пошто је Божји закон изнад његових могућности, онда проналази разне начине да избегне истинско испуњавање Божјих закона, а истовремено оставља утисак да их поштује.
Али фарисеј из данашње приче није лагао када је говорио оно што је рекао. Заиста је испуњавао закон, заиста је десетину свог имања давао сиромашнима, није чинио прељубу, у потпуности је испуњавао закон, и стога би се очекивало да ће бити спасен.
И онда долази Господ и преокреће читаву ову ситуацију. Он отворено и свечано објављује да врлина фарисеја не само да није била довољна за његово спасење, већ је постала препрека његовој спасоносној будућности. Каква трагична иронија! Оно што је требало да донесе спасење, на крају доноси вечну осуду.
А с друге стране, у причи се појављује човјек који није испуњавао закон, који није имао ниједну врлину којом би се могао похвалити, и који је управо због тога веровао да нема самодовољност и независност. Њему је било неопходно Божје милосрђе. И зато је он оправдан, а не фарисеј.
Ето, дакле, како се један грешник оправдава, а један праведник осуђује! Зашто? Зато што је Фарисеј, кроз своје врлине, сматрао себе достојним спасења и награде, док је други, кроз своју грешност, тражио Бога. И веровао је да без Бога не може постојати, да није могуће да се осамостали од Њега, да читаво његово постојање зависи од Божјег милосрђа.
И тако, Господ данас долази да награди онога који се понизио да би могао пронаћи Бога, а да осуди онога који се, кроз своје врлине, удаљио од Бога.
Зашто је то смирење цариника пут ка спасењу? То је питање које треба да поставимо себи, јер Господ никада не говори без дубљег значења, па тако ни данас. Мислим да постоје два основна разлога која нам дају одговор на ово питање.
Први разлог је тај што смирење није само једна морална врлина, већ истина о нама самима, наша стварност. Фарисеј није погријешио зато што је прекршио неку моралну заповест – уосталом, није прекршио ниједну. Али погрешио је у процени стварности, у односу према истини. А која је то стварност коју је само цариник пронашао? То је истина да смо сви ми, шта год да чинимо, грешни! Да сви ми, без обзира на то колико врлина имамо, требамо Божје милосрђе. И ову истину препознају и прихватају само они који се истински приближавају Богу. Онај који је далеко од Бога не зна шта је светост и мисли да су његове врлине довољне да га учине светим. Али онај који се приближава Божјој светости схвата да су све његове врлине ништавне, да немају никакву стварну вредност, јер једино Божја светост јесте истинска светост. Тако се смирени налази ближе истини, док је горди далеко и од истине о себи самом.
И сви светитељи наше Цркве, који су заиста, кроз тежак подвиг, успели да се приближе Богу, нису случајно сви, без изузетка, веровали – почевши од самог апостола Павла – и исповедали да су они први међу грешницима. Да су они грешнији од свих осталих. На тај начин, они су потпуно преокренули став фарисеја, који је самоуверено изјављивао: „Нисам као овај цариник.“
Тако нас светост, истинска светост, води ка смирењу. Не, понављам, не као некој моралној врлини, већ као истини о нашем постојању. Јер, шта год да чинимо, никада не можемо бити свети у поређењу са Божјом светошћу!
Зато су сви светитељи – и у овом тренутку се присећам речи светог Антонија, тог великог подвижника – веровали да ће сви остали отићи у Рај, а да ће они сами завршити у паклу. Онај који се борио са демонима, онај који је знао шта значи истинска светост, био је тај који је веровао да је грешнији од свих других.
Ово је, дакле, један од разлога зашто је смирење једини пут ка нашем спасењу. Оно је признање стварности о нама самима. То је прихватање наше грешности, јер ништа, баш ништа, шта год да учинимо, не може уклонити грешност као основну одлику нашег постојања.
И други разлог, браћо моја, јесте тај да се и сам Бог, у лику нашег Господа, толико понизио да је сишао чак до ада, до места где се налази и највећи грешник, седио за истом трпезом са грешницима. Да би им показао своју љубав и тиме изазвао негодовање и гњев фарисеја, јер се дружио са грешницима.
А ако сам Бог, својом љубављу, силази и даје вриједност грешнику, ко смо онда ми да гледамо друге с висине и осуђујемо их, уздижући себе?
Зато је и ово један од кључних разлога зашто, ако не пођемо путем смирења, никада нећемо моћи да стигнемо до Бога.
Браћо моја, данас улазимо у период Триода.
Овај период, као што знамо, време је духовне борбе, време подвига и врлинског живота. Али није случајно што нам Црква управо данас ставља пред очи ову Господњу причу. Да нам каже да, ма колико врлина развијали, ма колико се духовно борили, никада не помислимо да смо достигли светост, и, што је најважније, никада не гледамо друге са презиром.
Немојмо веровати да смо бољи од других, немојмо мислити да су они осуђени, а ми спасени. Пут ка спасењу заиста пролази кроз наш духовни труд и кроз врлине које ћемо неговати, али морамо веровати да ништа, баш ништа, не можемо учинити што би нас учинило достојнима спасења.
Ово расположење, драга браћо, задржимо у својој свести, јер ништа није толико често у животу хришћана као – на овај или онај начин, посредно или непосредно, и често врло вешто – осуђивање других како бисмо уздигли своју сопствену врлину. А то је пут пропасти, пут фарисеја.
Супротно томе, пут цариника, пут признања да нас ништа не чини достојнима спасења, јесте пут који ће привући Божје милосрђе на нас. Тиме показујемо да без Бога не можемо постојати, не можемо се спасти.
Нису наше врлине те које ће нас спасити.
То је једино и искључиво Божије милосрђе, које призивамо на све нас, драга браћо и сестре, у овом нашем уласку у период Триода. Амин.