Данас Света Црква прославља Оце шест Васељенских сабора — оне богоносне људе кроз које је Дух Свети, у пресудним часовима историје, сачувао чистоту вјере православне. Црква их слави заједно, као један сабор над саборима, јер њихово дјело и јесте једно: одбрана истине о Христу, Богочовјеку и Спаситељу нашем. Јер, браћо, ако погледамо шта су све те јереси нападале, видјећемо да су све, свака на свој начин, нападале једно исто — тајну нашега спасења.
Први Васељенски сабор, у Никеји 325. године, побиједио је јерес Аријеву — учење да Син Божији није истинити Бог, него најсавршенија твар. Оци сабора, међу којима и Свети Никола и Свети Спиридон, исповиједише да је Син „једносуштан Оцу“, Бог истинити од Бога истинитога. Други сабор, у Цариграду 381. године, осудио је Македонија који је хулио на Духа Светога, поричући Му божанство — и Оци допунише Символ вјере исповиједањем Духа Светога, „Господа Животворнога… који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави“. Трећи сабор, у Ефесу 431. године, оборио је Несторија, који је расјецао Христа на два лица и Пресвету Дјеву називао само „Христородицом“ — и Оци, предвођени Светим Кирилом Александријским, исповиједише Дјеву Марију истинитом Богородицом. Четврти сабор, у Халкидону 451. године, побиједио је монофизитство Евтихијево, које је људску природу Христову утапало у божанску — и Оци исповиједише једнога Христа у двије природе, „несливено, непромјенљиво, нераздјељиво, нераздвојно“. Пети сабор, у Цариграду 553. године, осудио је оригенистичка мудровања и остатке несторијанства. А Шести сабор, опет у Цариграду 680–681. године, оборио је монотелитство — учење да у Христу постоји само једна, божанска воља — исповиједивши, за чим је свједочио и мученички пострадали Свети Максим Исповједник, двије воље и два дејства у једноме Христу, јер што није примљено, није ни исцијељено.
Шест сабора — шест побједа. Али чијих побједа? Не побједа људске учености над људском ученошћу, ни једне странке над другом. На саборима је побјеђивала благодат Духа Светога. Оци су на својим саборима понављали ону апостолску ријеч са првог, јерусалимског сабора: „Јер изволи се Духу Светоме и нама“ (Дап. 15, 28). Духу Светоме — и нама: ето формуле саборности! Не „нама“ без Духа, али ни Духу мимо Цркве, него Духу Светоме који живи и дише у сабраној Цркви Божијој.
А одакле су, браћо, долазиле јереси? Погледајмо пажљиво: све су долазиле од истога коријена. Арије, Македоније, Несторије, Евтихије — то нијесу били незналице; то су често били учени, даровити, рјечити људи. Али сви су учинили једну исту ствар: своје индивидуално, рационално богословско мишљење уздигли су изнад саборног ума Цркве. Аријe је расуђивао логично: ако је Син рођен, онда је „било кад Га није било“ — логично, а погибељно! Јер тајна Божија не да се уловити у силогизме. Јерес и није ништа друго него побуна приватног разума против саборног искуства Цркве: човјек изабере (јер ријеч „јерес“ и значи — избор) своју мисао, свој дио истине, и прогласи га за цијелу истину. И тако отпадне од пуноће.
У томе је, драга браћо и сестре, велика поука данашњег празника нама, савременим хришћанима. И наше вријеме је препуно „аријанства“ у малом: свако има „своје мишљење“ о вјери, свако „своју духовност“, свако тумачи Писмо и догмате по своме укусу — а под изговором слободе и искрености. Чувајмо се тога! Чувајмо се сваког свог индивидуалног, рационалног богословског мишљења које се одваја и отпада од саборног, светоотачког мишљења Цркве. Није наше да измишљамо нову вјеру, него да примимо и живимо ону вјеру која је „једанпут предана светима“ (Јуд. 3), коју су Оци исповиједили, за коју су мученици крв пролили. Мјера истине није: „тако ја мислим“, него: „тако вјерује Црква свагда, свуда и од свих“, како учи Свети Викентије Лерински.
Зато се морамо научити мислити саборно — имати ум Цркве. „Ми ум Христов имамо“, вели апостол (1. Кор. 2, 16) — не каже „ја имам“, него „ми имамо“: ум Христов се дарује у заједници, у сабору, у Цркви. Мислити саборно не значи одрећи се разума, него разум смирити и укоријенити у Предању; не значи престати питати, него питати унутар Цркве, а не против ње; проверавати своју мисао мишљу Отаца, а своје срце — светима. Али, браћо, будимо искрени до краја: ум Цркве не стиче се читањем књига, ма како то читање било потребно и корисно. Да би човјек имао ум Цркве, мора имати у себи Духа Цркве. А Дух Цркве стиче се тамо гдје Дух живи: у покајању и смирењу, у молитви, у посту, у Светој Литургији и Причешћу, у послушању и љубави. Оци су зато и могли богословствовати непогрешиво — не зато што су били највећи умови (мада су многи то били), него зато што су били носиоци Духа: прво су живјели у Богу, па су тек онда о Богу говорили. Ко се очисти, тај и види; ко има Духа Цркве, тај и мисли умом Цркве.
Нека би, молитвама Светих Отаца шест Васељенских сабора, Господ и нама даровао ту благодат: да чврсто и непоколебиво држимо вјеру православну, да се не поводимо „за сваким вјетром учења“ (Еф. 4, 14), да своје мишљење смиравамо пред богомудрим Оцима, и да, живећи Духом Цркве, стекнемо ум Цркве — ум Христов. Њему слава са Оцем и Светим Духом у вијекове вијекова. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“