Ево, у девету недјељу по празнику Педесетнице чујемо јеванђелски одјељак записан од светог апостола Матеја, који говори о томе како је Господ спасао апостола Петра, који је пожелио да дође Господу ходећи по мору, јер Га је видио како иде по води, силом своје божанске моћи.
Као што смо чули и у данашњем одјељку из Посланице светог апостола Павла, све што градимо треба да буде на јаком и чврстом темељу. Тај чврсти темељ, који је могао да побиједи законе природе, јесте управо Христос, који је ходио по води. И они који су вјеровали у Њега, у Његову силу, благодат и истину, као у Сина Божијега, могли су, по дару Божијем, да чине исто. Христос обећава апостолима да ће, када Он оде Оцу и када Дух Свети сиђе на њих, чинити и већа чуда него што је Он чинио.
Свети Јован Златоуст тумачи да се маловјерје, па чак и невјерје у једном тренутку, пројавило готово код свих светих апостола. Као на примјеру Св. Апостола Томе, који каже, Златоусти, да је од превелике жење за сусретом са Христом Господом, изговорио ријечи сумње-Боготражења. Видимо то и на примјеру апостола Петра, који је, уплашивши се валова и посумњавши, почео да тоне, иако је претходно исповиједио да је Христос Син Божији. Не само тада, него и пред само Распеће, одрекао се Христа.
И наш свакодневни живот личи и на живот апостола у њиховој слабости и на живот апостола након силаска Духа Светога, када више нису били маловјерни, него су били спремни да претрпе страдања, гоњења и мученичку смрт, постајући кроз своја страдања истински исповједници Христови.
Јеванђеље у нашим животима није ништа друго до свакодневна провјера наше вјере и односа према Христу, кроз сва наша животна путовања и занимања. Били љекар, пекар, апотекар, свештеник, хирург или било које друго занимање, све што градимо – било од злата, сребра и драгог камења, било од сламе – остаће ако је утемељено на чврстој стијени. А та стијена, како каже свети апостол Павле, јесте Христос.
Наша стијена је сам Христос, који је био ослонац апостолима, апостолским ученицима, па све до данас и нама.
Такав примјер чврсте вјере имао је и свети пророк Илија, кога данас прослављамо. У смутно вријеме, када је у изабраном народу завладало идолопоклонство и када је царица Језавеља увела поштовање Вала, народ је почео да се клања лажним боговима. Пророк Илија остао је вјеран истинитом Богу, а његово дјело наставио је пророк Јелисеј, који је поучавао народ правој вјери.
Тако је увијек било оних који су почивали на чврстом ослонцу – Христу, знајући да је Он Онај који долази ради спасења свијета.
И кроз историју Цркве јављали су се велики исповједници међу епископима, патријарсима и светим Божијим угодницима. Нису се плашили маловјерја и безбожја које је завладавало у народу, него су остали непоколебљиви свједоци истине.
Зато им се молимо, зато их прослављамо и трудимо се да се и нас дотакне њихова ревност и истрајност у исповиједању вјере, какву су имали свети апостоли, пророци и сви свети које прослављамо у календару наше Свете Цркве као велике и вјечне свједоке пред престолом Христа Васкрслога, Цара Небескога.
Беседа коју је аутор изговорио на светој Литургији у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, 20. јула / 2. августа 2026. године.