Постоји једна важна и заиста фундаментална тема коју треба поменути. Назвао бих је „апологијом читања Великог канона Светог Андреја Критског“. Чињеница је да данас постоје људи, укључујући и вернике цркве, који не разумеју зашто је такав канон неопходан. Они живе по овом принципу: „Христос је дошао, и зато се морамо радовати. Зашто сте увели неки Канон Светог Андреја Критског, а сада нас обавезујете да плачемо и тугујемо?… Зар немате шта друго да радите? Велики пост је непотребна ствар; само мучимо и себе и своје вољене без користи, нема користи од тога, док ће Васкрс доћи и радовати се ионако. Дакле, нема смисла патити четрдесет дана и током целе Страсне недеље узалуд. Боље је чинити добро некоме, али пост је бесмислен…“
Али према источнохришћанској традицији и схватању живота у Богу од времена Светог Антонија Великог па све до Светих Отаца двадесетог века, покајање је саставни део истински хришћанског живота и константа људског постојања у овом свету. И то је веома фундаментални, у суштини новозаветни и јеванђеоски принцип. Док год човек живи на овом свету, он мора да се покаје. И, према Светим Оцима, радост је управо плод покајања. Човек је радостан у оној мери у којој остаје у стању покајања. И свака радост која се не роди у покајању неће бити истинита, правилна и спасоносна. А ако покајање и сећање на своје грехове доводе до очаја и малодушности, онда то заправо већ није покајање и нема никакве везе са тим.
Покајање никако није супротност чувеним речима апостола Павла да треба увек да се радујемо (в. 1. Сол. 5:16). Када бисмо увек остајали у стању покајања, имали бисмо сталну радост. Свети Симеон Нови Богослов ово парадоксално дело назива „радосним покајањем“ и „радосном тугом“ – тојест, тугом која вас чини способним за радост. Наравно, можете се радовати без туге, али та радост ће бити само емотивна, извештачена, понекад ласкава, понекад лажна, а понекад једноставно кобна. А да би се душа развијала, покајање је од виталног значаја. Јер човек остаје у стању духовне смрти и одвојености од Бога, а Спаситељ долази к њему да га спасе. Покајање је дело некога ко своје постојање схвата као потребу за спасењем. Када човек тугује и плаче, он сведочи да му је потребан Спаситељ, спасење, помоћ и заштита; потребан му је Искупитељ – Неко Ко ће му опростити и исцелити га. Покајање доводи човека у такво стање да почиње да вапи Господу, и то му помаже да заузме право место пред лицем Бога – односно, да стекне смирење.
Могли бисмо много да причамо о смирењу. Али његова суштина лежи и у чињеници да је то онтолошки исправан положај човека у односу на Бога. Човек је творевина, а Бог је Творац, па је човек свестан да је бесконачно мали пред оним што је бесконачно велико. Бог је Извор његовог живота, а смирење је само изјава чињенице да је он ништа, а Бог је све. Само Бог има пуноћу онога што човек може да прими. А смирење није присиљавање себе или ломљење сопственог карактера. Неко ко се истински смирио схватио је ко је он и ко је Бог и прихватио је то као очигледну чињеницу.
Али смирење је важно и зато што је својство Бога. Он је једини који је истински смирен. Зато, смирујући себе и заузимајући свој природни положај творевине пред Творцем, у покајању стичемо Божанске енергије кроз које усвајамо смирење као Божанско својство. Смирујемо се по лику нашег смиреног Бога који смирује самог себе. Стога, понављам да је смирење једини правилан, тачан и поуздан облик људског постојања пред Богом. Христос каже: Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11:29). Сви други начини људског постојања пред Богом биће погрешни и варљиви. И, као што је горе напоменуто, постоји само један ефикасан начин да се смирите: то се вековима назива покајање. Из тог разлога, теми покајања се у Православној Цркви поклања толико пажње. Између осталог, за ову сврху су потребни и Велики пост и Велики канон Светог Андреја Критског.
И постоји још једна тачка на коју бих желео да се фокусирам. Дешава се да човек можда уопште није навикао на покајање. И иако генерално није против тога и чак је спреман да дође на исповест и исприча свештенику о гресима које је починио, то неће бити покајање – само списак неких од његових грехова. Али када неко почне да слуша или чита Велики канон Светог Андреја Критског, први осећај који доживи је шок. То је зато што је све што тамо чује истина, а нико не воли истину. Покајање је шокантна ствар, јер нико осим смиреног човека не воли да чује истину. И само неко ко је смирен ће поднети Страшни суд, који је истина о нама, без икаквих улепшавања, изобличења или умањивања.
Свако покајање нас учи да стојимо пред овом истином. Покајање је лагано улажење, као да се кришом увлачимо у овај океан светлости. А ако само одмах упаднете тамо, можда нећете моћи да поднесете истину о себи и оштетите своју душу, изгубите разум или паднете у очај када изненада схватите колико сте заиста страшни у очима Бога. И да би људима показао истину о томе како их Бог види, Канон Светог Андреја Критског говори веома искрено о суровим стварима. Оне нам могу изгледати натегнуте, али нам заправо откривају истину.
Данас је постало уобичајено обраћати пажњу само на јеванђеоске речи да Бог воли, опрашта и спасава све. Али у Јеванђељу постоје и друге речи, и важно је запамтити да јеванђелска порука садржи дуалност. Јеванђеље не говори само о милости и љубави, већ и о суду. И увек морамо имати на уму ову дуалност јеванђелске поруке. Дакле, када се покајемо, морамо обратити пажњу на ову „компоненту суда“ Благе вести. Сетимо се, на пример, парабола о талантима (Мт. 25:14-30), о свадбеној гозби (Мт. 22:2–14) и о десет девојака (Мт. 25:1–13); или чувених Христових речи да постоје два пута (и врата) – широки који воде у пропаст и уски који воде у вечни живот, у који мало ко улази (в. Мт. 7:13–14).
Канон Светог Андреја Критског написан је са сећањем да у Светом писму постоје неке веома оштре, „осуђујуће“ речи. И то не смемо заборавити, јер у супротном нећемо имати снаге да себи истинито судимо. А морамо сами себе осудити. Апостол Павле јасно ставља до знања да ће онај ко не суди себи бити осуђен заједно са светом (в. 1. Кор. 11:31–32). Немамо другог избора него да сами себе судимо. А Велики канон Светог Андреја Критског, посебно његов старозаветни део, јесте осуда, прво Светог Андреја Критског самог себе, а затим и наша сопствена осуда самих себе.
Из књиге „Где да почнем да плачем због дела свог бедног живота?“ Размишљања о одабраним тропарима Великог канона Светог Андреја Критског“
Са руског превела редакција портала „Кинонија“