ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из књиге пророка Исаије (Ис. III, 1-14)
Гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу и сваку потпору у води, 2. Јунака и војника, судију и пророка и мудраца и старца, 3. Педесетника и угледног човека, и саветника и вештог уметника и човека речитог. 4. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари. 5. И чиниће силу у народу један другом и сваки ближњем свом; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштеног. 6. И човек ће ухватити брата свог из куће оца свог говорећи: Имаш хаљину, буди нам кнез, овај расап нека је под твојом руком. 7. А он ће се заклети у онај дан говорећи: Нећу бити лекар, нити имам код куће хлеба ни хаљину, не постављајте ме кнезом народу. 8. Јер се обори Јерусалим и Јуда паде, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу да драже очи славе Његове. 9. Шта се види на лицу њиховом сведочи на њих, разглашују грех свој као Содом, не таје; тешко души њиховој! Јер сами себи чине зло. 10. Реците праведнику да ће му добро бити, јер ће јести плод од дела својих. 11. Тешко безбожнику! Зло ће му бити, јер ће му се наплатити руке његове. 12. Народу мом чине силу деца, и жене су им господари. Народе мој! Који те воде, заводе те, и кваре пут хода твог. 13. Устаје Господ на парбу, стоји да суди народима. 14. Господ ће доћи на суд са старешинама народа свог и с кнезовима његовим, јер ви потрсте виноград, грабеж од сиромаха у вашим је кућама.
Читање из књиге Постања (Пост. II, 20 – III, 20)
Надеде Адам име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; 22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23. А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. 24. Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. 25. А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота. 1. Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? 2. А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту; 3. Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. 4. А змија рече жени: Нећете ви умрети; 5. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло. 6. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. 7. Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче. 8. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. 9. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? 10. А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. 11. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 12. А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 13. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох. 14. Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века. 15. И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати. 16. А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. 17. Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; 18. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; 19. Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити. 20. И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима.
Читање из Прича Соломонових (Прич. III, 19-34)
Господ је мудрошћу основао земљу, утврдио небеса разумом. 20. Његовом мудрошћу развалише се бездане и облаци капљу росом. 21. Сине мој, да ти то не одлази из очију; чувај праву мудрост и разборитост; 22. И биће живот души твојој и накит грлу твом. 23. Тада ћеш ићи без бриге путем својим, и нога твоја неће се спотаћи. 24. Кад лежеш, нећеш се плашити, и кад почиваш, сладак ће ти бити сан. 25. Нећеш се плашити од нагле страхоте ни од погибли безбожничке кад дође. 26. Јер ће ти Господ бити узданица и чуваће ти ногу да се не ухвати. 27. Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. 28. Не говори ближњему свом: Иди, и дођи други пут, и сутра ћу ти дати, кад имаш. 29. Не куј зло ближњему свом који живи с тобом без бриге. 30. Не свађај се ни с ким без узрока, ако ти није учинио зло. 31. Немој завидети насилнику, ни изабрати који пут његов. 32. Јер је мрзак Господу зликовац, а у праведних је тајна његова. 33. Проклетство је Господње у кући безбожниковој, а стан праведнички благосиља. 34. Јер подсмевачима Он се подсмева, а кроткима даје милост.
ТУМАЧЕЊЕ
Они који те воде чине да будеш у невољи
Зашто реч Христа није могла да стане у старешине јудејске? Зато што су они били потпуно испуњени злобом те у њима није било места за божанско семе, за божанску благовест. Све што је расло у души њиховој, то је био усев сатански, антихристовски. Зато су они и гледали да убију Христа. Кроз благодатног псламопојац Господ говори: испразните се и разумите да сам ја Бог (Пс. 46, 10). Треба се, дакле, прво испразнити од свега богопротивнога, тј. од свега онога што смета да се у нама настани светлост богопознања. Када се човек од тога испразни, онда, и тек онда, може он разумети, да је Бог – Бог. А докле год човечју душу испуњавају богопротивне мисли, богопротивни осећаји и богопротивна хотења, дотле човек уопште не може да слуша ни да прима реч о Богу. Ко год пак нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе онога, ко га има. Гледате да ме убијете. Зашто? Зато што ниједна божанска реч Христова није могла наћи склоништа ни пријема у безбожним срцима њиховим. Немајући ничега сличног са Христом Господом, јеврејске старешине нису могли имати од самог почетка никакве пријатељске везе с Њим. О Господе Исусе, благи Спаситељу наш, помози нам испразнити се од свега греховног семена у нама, да би реч Твоја света могла уселити се у нас, и обасјати, и оснажити, и васкрснути нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 7. фебруар)
Постоји и међу њима подела. Та подела прво почиње међу људима, а затим и међу владарима: једни рекоше, он је добра човек; а други да није јер дели људе. Видите ли да ћеш владаре теже схватити од већине, јер су подељенији, више него ли остали. Пошто су они подељени, више немају ни једно достојанствено осећање, па када виде фарисеје притискају их. Пошто су били потпуно одвојени од њих, ускоро би требало да осете истину. Зато је неопходно да чине добро у дељењу. Зато Он и каже: Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач (Мт. 10, 34). Ако постоји негде лоше спајање, биће онда добро раздвајање. Дакле, они који су дизали Вавилонску кулу заједно су се договорили себи на зло, а пошто су раздвојени, њима је дошло добро. Видите ли и Кореја који се договорио са људима на зло, па када су раздвојени све им се побољшало. Када се Јуда договорио са Јудејима за зло, можда би њихова раздељеност (пре тога) била добра (и не би дошло до зла) јер је њихов договор био на зло. Сада ако морамо да се оделимо од оних који су болесни, не морамо ли да се више присајединимо оним пријатељима за зло? Тако да договор није у сваком случају добар, тако ни разједињење није у сваком случају зло.
(Св. Јован Златоуст, Омилија 62 на Јн. 9, 2)
Брате, на мени се преко тебе испунила реч Писма: Људи моји, који вас хвале, лажу вас (Ис.3,12), и остало. Таква похвала не дозвољава да видимо гнусност дела наших. Она, како ми се чини, штети и онима који су достигли меру (духовног напретка) и одваја од вере у Бога који говори: Како ви можете веровати у мене када примате славу један од другога (Јн.5,44)? Онај ко схвата смирење апостола пре ће изабрати лудост, да би потом био мудар (1. Кор. 3, 18). Јер, ја бих се чудио уколико би онај ко себе приказује разумним, а не пре духовним, избегао осуду назначену за надменост. (Св. Варсануфије и Јован, Подвижничке поуке, 19, Добротољубље)
И они ће сви постати тело
У самом почетку Адам и Ева су били родитељи свих народа, не само Јудејаца, а многи су Адама сматрали за Христа, а онда и све народе који се спасавају у Христу… Каква је тајна била усмерена на Христа, таква да чак ни апостоли нису смели да је спомену, када он каже и двоје ће бити једно тело, да ли мисли на Христа и на Цркву? Адам спава, можда се Ева ствара; Христос умире, Црква се изграђује. Када је Адам заспао, Ева је створена од његовог ребра, а када је Христос умро, копљем Му је прободено ребро, па је та Тајна разрешена тиме што је из те Крви рођена Црква. Нису видљиве сваком човеку те ствари које су се дешавале, а тек оно што ће доћи, било је наговештено речима апостола који је рекао да је сам Адам праслика Христа који је дошао. Ипак, смрт је завладала од Адама до Мојсија, чак и над онима који нису сагрешили слично преступу Адамовом, који је праобраз Онога који је требало да дође. Све је било тајновито преобликовано. У стварности, Бог је узео ребро од Адама и, када се пробудио, жена је била створена. Христос је проречен и преко Ноја, а лађа је символ целог света. Зашто су све животиње биле представљене у лађи, па оне представљају све народе… Зар Бог није могао да поново створи све животиње? Пошот није тако било, зар Он није могао да каже: Нека земља усахне… да ли би се све осушило? (Бл. Августин, Омилија 9 на Јн. 2, 10, 11)
Пад Адама и Еве
Адам је постао грехопадом смртан, и то и душом и телом… Пошто човек има тело и душу, то и постоје две смрти тела. Зато постоје и две бесмртности, један је од душе, друга од тела и то једног човека… (Св. Симеон Нови Богослов, Грех Адамов, Омилија 1, 2)
Творевина
У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мој. 1, 1). Ово је одговор Божји кроз уста пророка, браћо, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање, изречено или неизречено, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме, као што даје хлеб и одећу сваком телу, тако Он даје духу нашему одговор на питање, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је, дакле, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо, између осталога, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор, супротан овоме, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела, по чему ми, између осталога, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет, браћо, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо, да је почетак од добра, онда знамо, да је и циљ ка добру, и свршетак – добро. Гле, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак, такав и свршетак. Од Кога почетак, у Ономе и свршетак. Да држимо, дакле, ову истину спасоносну, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи. О Господе Боже Створитељу и Сведржитељу, једини Боже, једини Творче, добри изворе доброте, Теби се клањамо и Теби се молимо, упути нас добром крају Духом Твојим светим, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 1. децембар)
Задржи мудрост и трезвеност
За трезвеност у Јеванђељу се користи израз око и светлост тела… Светиљка тела је око. Дакле, ако је твоје око усмерено само на добро, цело твоје тело биће светло. Али ако је твоје око завидно, цело твоје тело биће тамно. Ако је светлост која је у теби заправо тама, колико је само велика та тама (Мт. 6, 22, 23)!
И у келији и напољу подједнако је потребна трезвеност… Када човек седи у својој келији он се моли, он учи, он чита, рукодела, а тада се противи и својим помислима. Он гледа у своје духовно стање и прати да ли треба да прими помоћ од ближњих. Ако је рањен, знаће ко га је ранио… Самоћа келије може човека да подигне, а заједница може да га искуша. Човек који путује са циљем, како Оци кажу он дела са сврхом… Који је циљ био дружења? Прво је свељубав, па се зато каже, када видиш свога брата, видиш и Господа, Бога. У потрази за страхом Божијим али уз трезвеност, заједничаримо као пријатељи, те сваки узајамно приклања главу брату своме, јер тако исто се поклањамо Богу и тако усмерава своју вољу на добро брата свога. (Св. Доротеј из Газе, Расправе, 45)
Рационалан део ума и душе је покварен… То мора да се исцели судом истинске трезвености и врлине… Тако сам саздан у правој трезвености и учим са тугом у срцу колико је тешко да свако од нас спасе душу своју… и отуда си сада у трагању за помоћи од учитеља. (Св. Јован Касијан, Разговор са игуманом Аврамом, 16)
