ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор Миодраг Тодоровић
Лежаше Лазар пред вратима богаташа, али врата бјеху затворена; тако је некада и срце моје затворено за некога ко би хтио да га се дотакне. Да нека мрвица самилости и љубави отвори то срце да би разумјело патњу брата свога. Јер нас је Бог створио за вјечност, а та вјечност управо пребива у срцу, јер је дар милости Божје. Све оно што ми људи имамо Бог нам је даровао, а наше је како ћемо се односити према томе, јер нас је Бог обдарио и слободном вољом. Неће да смо роботи, па да се управља помоћу дугмета са нама, него нам је дао слободну вољу. А онда ми, ношени том слободном вољом, можемо да газимо те дарове Божије. И умјесто правих потреба, праве пажње према ономе што нам је Бог дао – јер само Он може створити и дати добро – наше је да учествујемо у том добру или да газимо то добро и да будемо изван Добра.
Тако је и овај богаташ, одмах се види да се облачио у свилу и скерлет, окренуо лажним потребама, потребама које нарушавају Божије дарове, и заборавио на оно због чега смо ми људи створени и призвани. Кад се зачне дијете у утроби материној, тада би требало да знамо да је оно за вјечност створено, да оно преко мајчине утробе има однос са нама и тада би требало да обратимо пуну пажњу на тога човјека, на тај микрокосмос, на тај свијет у малом, на то непоновљиво чудо стварања из љубави Божије. И само оно што се створи из љубави, и сваки поступак који је из љубави, који је у Духу Божијем, уједно је и највећи благослов Божији.
Код овога богаташа срце се окренуло према оном што нам истински не треба, и Лазар је остао пред тим вратима, али није роптао. Као старозавјетни Јов гајио је вјеру у свом срцу и није роптао на своју судбину, јер је у њему била та Искра божанствена која му је отворила видике према Вјечности.
Тако, кад смо ми људи загледани у логику овоземаљског свијета, кад нас она води, онда је неминовно да ће нас одвести у смрт, у погибао, као богаташа. И ми не да нијесмо богаташи, него смо љути сиромаси. Замислите мене ако данас имам десет станова, двадесет кућа и аута – па ја морам имати пажњу према томе, ја ћу да се сатрем, да кречим, да уређујем, а онај мој комшија или можда чак онај из моје породице, мој пријатељ, лишени су те пажње и ја постајем пуки сиромах. Јер оно мало влада нада мном, а Бог нам је дао да се успињемо љествицама Вјечности. И у томе је трагичност нашег људског овоземаљског живота, јер кад се овдје родимо, само смо изашли из једне мање материце, мајчине, и преселили смо се у ову земљу, која је једна много већа материца, а ту имамо оно што је Бог створио. Сјетимо се кад је стварао, Бог погледа и рече „добро је“, и воду, и земљу, и птице, и звијериње и све, али кад је створио човјека, рече да није добро да човјек буде сам. Јер један човјек није човјек, један хришћанин није хришћанин; ми смо људи онако како се понашамо једни према другима. Гордост овога свијета, упорно, све од Каина па до дана данашњег, хоће да прави правду и поредак на крви братској. Јер је свако убиство, сваки шамар, братоубиство и шамар брату. А сваки је тај шамар бол у оне ране Христове, јер је тај човјек створен као непроцјењиво благо и богатство.
Зато можемо једино да смо људи у Христу, а овако смо ошегани, овако смо један пиљак, један мали тужни каменчић из великог мозаика који лута, како би рекао Свети владика Николај, њивама глади. А све смо гладнији јер смо окренули своје срце, своје око, своје ухо од Онога Који нам је дао благослов и окренуо нам лице према Вјечности.
Зато је овај богаташ напунио своје џепове камењем, оловом, и онда није могао да уплива у бескрајни океан Вјечности, јер га је то вукло на дно. Зато је сваки моменат од нашег рођења, па до нашег упокојења важан. Јер, и у опијелу које читамо кад се неко упокоји, каже се да је он прешао из смрти у живот. Да смо ми овдје умрли за овај свијет и да смо кренули – умрли смо за ову логику, за ову ограниченост и кренули према Царству вјечности.
Зато је сваки моменат у нашем животу оно што каже Шекспир: „Бити или не бити, питање је сад“. Ми у сваком моменту постојимо или као Божји сарадници у домостроју Његовог спасења, као Његове слуге, као они који учествујемо и који смо одговорни, не само за себе него одговорни за васељену – тако је Бог подарио нама људима такве енергије и такав благослов. И нема ништа неважно у нашим животима, а шта је важно, казаће нам срце наше, казаће нам душа наша, јер она се не може мањим задовољити осим да буде на путу Вјечности и да буде заједно са Оним Који је њен Творац. Отуда је живот увијек лијеп; спољашње околности не одређују квалитет нашег живота.
Квалитет нашег живота одређује наше срце – је ли оно отворено, а кад је отворено, што више прима, све има више мјеста. А кад је затворено, оно се суши, јер њему не дотиче крв. Како каже Свети Ловћенски Тајновидац, владика Његош: „Које срце за својост не туче, залуду се у прса будило, само што се мртвом крвљу трује…”