ПИШЕ: Презвитер Душко Орашанин
Послушали смо ову причу о свадбеном весељу на којем се нашао овај човјек неуредно обучен, и оно што би нас највише интересовало јесте какво је то одијело и да ли је могао да се избави из ове ситуације у којој се нашао. Свети оци говоре да је разлог зашто он ћути то што у сусрету са Господом не може да лаже. Нема ништа добро и корисно што би му могао рећи. А тренутак сусрета је тренутак сусрета свих, па и овог човјека, са Господом. И описује се да Господ гледа, истражује и види овог човјека који нема одговарајућу одјећу. Мисли се на одјећу унутрашњег бића.
Ми смо створени по Божјој вољи и Бог је пожелио да имамо исто божанство које носи Његов Син. И то је имао и Адам, и то имамо и ми. И ако остваримо то, ако сачувамо ту одјећу која нам је дата на почетку, ту благост и милост човјека створеног Божјом вољом, имаћемо уредну одјећу. Како ми контролишемо то своје стање, одјећу у којој ћемо се наћи? Она је тајна и не приказујемо је људима.
Овдје се види, кад слуге позивају ове госте, да они не испитују како је ко обучен, нити обраћају пажњу на то. Бог је тај који у тренутку сусрета види оно што је дотад овај човјек могао и да сакрије. Ми контролишемо своје унутрашње стање савјешћу и вољом. Добили смо слободу при стварању и Бог нам је дао прилику да овладамо и вољом и савјешћу. То не значи да смо осуђени прије времена, јер можемо се сјетити Захеја праведног. Можемо се сјетити апостола Павла. Можемо се сјетити чак и оног разбојника на крсту. Сваки од њих у тренутку сусрета са Господом успијева да се пробуди. Постоји она ријеч: пренуо се, прешао из стања сна у стање будности.
Сваки тренутак нашег живота је прилика за такво буђење, да посвједочимо своју вјеру. Јер у овом случају, код овог човјека, његова вјера није била истинита. То његово унутрашње стање може запасти сваког човјека и постаје свједочанство лоше вјере. А Христос на другим мјестима говори какав је човјек који истински вјерује.
Поред ове спољашње стране, тога што можемо да се појавимо фини, побожни, корисни, учтиви, да разликујемо добро од зла, ми можемо да гајимо и унутрашњи свијет у којем не успијевамо да се изборимо, рецимо, са среброљубљем, завишћу и гордошћу. А пожељно је да створимо свијест о себи као о бићу милостивом, бићу кротке љубави и бићу смирене мудрости, што значи да онда не идемо на штету другог човјека, већ постајемо корисни онима око нас. А Бог нас је зато створио: да љубав која постоји између Њега и Сина Његовог постоји између сваког од нас. То није она љубав физичке привлачности, већ љубав брижности, бриге и старања за човјека и свијет, како бисмо показали све оно што и Бог показује тиме што је дошао у свијет и што је положио живот за нас. Дај Боже да се и ми удостојимо такве љубави.