Чули смо у Светом Јеванђељу гдје апостол и јеванђелист Матеј казује причу о томе како је Христос ушао у лађу са својим ученицима и ишао преко Генисаретскога језера, или Галилејскога, или Тиверијадскога мора, како још називају једну те исту воду. И задријемавши, заспа. У међувремену је дунуо јак вјетар и велики таласи су кренули да потапају лађу. А ученици, који су све то гледали, уплашише се те стихије која је навалила на њих да их потопи и да их погуби насред воде. Истовремено, видјевши Исуса гдје и даље спава, буде Га у паници, па моле и вапе: „Изгибосмо, Учитељу, учини нешто!“ И онда Исус, погледавши на њих дремовним очима, каже: „Маловјерни, зашто се бојите?“ И устаде, те запријети вјетру и мору, који се одмах потом утишаше. А они, видјевши то чудо гдје се само на једну ријеч Онога кога су пратили и слушали све стихије земаљске покоравају, запиташе се наглас: „Ко је овај човјек те му се и вјетрови и море покоравају?“
Сличан догађај са морем, ученицима и лађом збио се кад их је пустио да преко тог језера и мора иду на другу страну, а рекао да ће Он потом за њима доћи. У предвечерје, негдје у дубоку ноћ, ишао је по води газећи, а они, у тој ноћи видјевши силуету која иде по води и не тоне, уплашише се мислећи да је утвара. И повикаше од страха, а Он им каже: „Не бојте се, ја сам. Не плашите се.“
И све вријеме Господ, свима нама, од тих дана са својим ученицима до данашњега дана, свима нама који Га пратимо у стопу, идемо по својим снагама и моћима, корачамо тим путем за Њим, слушамо Његове ријечи, размишљамо о њима и творимо их по својим силама — говори, кад се подигну стихије овога свијета на нас и разна животна искушења, и нас као појединаца, и нас као заједнице, и нас као народа, и шире, цјелокупног свијета, све вријеме нас куражи, бодри и храбри и говори: „Не бојте се и не плашите се! Гледајте у Мене! Обратите пажњу на Мене! Осјетите Мене! Ја сам ту, заједно са вама. Никад вас нећу напустити.“ И кад вам се чини да Ме ту нема, и кад вам се чини да не одговарам на Ваше молбе и молитве, и кад вам се чини да ја спавам — ја сам увијек и непрестано с вама и тражим само једно од вас: да вјерујете. Да вјерујете и да се вјежбате у тој вјери.
Тако је и Петар, кад је чуо Исуса да хода по води, да је то Он и да се не боје, рекао: „Господе, учини да и ја ходам по води!“ По води су могли да ходају — и по Староме Завјету — само Бог и они којима је Бог ту силу дао. Нико други. Зато је Исусу, све вријеме док је са својим ученицима ходио и проповиједао, најважније било то да они у Њега повјерују као у Сина Божијег, као у Бога. А када у Њега повјерују и исповиједе Га као Бога, они ће тиме ступити и ући у једну тиху, мирну луку спасења гдје ће се вјежбати у вјери. Гдје ће своје духовне и душевне силе и снаге кријепити благодаћу Божијом да се што јаче, боље, дубље и тврђе укотве и утврде у вјери да је Исус Син Божији.
Једино нас то спашава. А због чега? Зато што је Он Тачка у којој се сливају и спајају божанско и тварно. Он се као Бог оваплотио, сишао међу нас људе и постао један од нас, по свему исти и истовјетан, осим у гријеху, узевши природу људску на себе. У својој Личности је објединио божанску и људску природу, заувијек их спојивши. Тиме је спојио и све што је тварно, а у човјеку су сабрани сви видљиви и невидљиви створени свјетови као у микрокосмосу. О томе су и Свети оци и Његош говорили — да је човјек микрокозма, да је то цијели створени свијет сливен у једну тачку.
А спасивши се, човјек се сједињује са Христом, те се с Њиме истовремено и истовјетно сједињује и цјелокупна творевина, и на тај се начин спашава. Зато је битно да се утврдимо у вјери. Не само да бисмо се ми појединачно спасили, него да би кроз хришћанина и кроз свјетлост Васкрсења небеска свјетлост вјере сијала овом свијету, те да би се спасио и преобразио цјелокупни овај свијет.
И тако је Петар, кад је сишао у воду и почео да крочи за Њим, док је гледао у Исуса и док је био на Њега усредсређен, ходао по води. У оном тренутку када је погледао на вјетар и таласе који су се дигли, и на околности око њега које су га задесиле и које су му скретале пажњу са Исусовог лика — тада, када се загледао у море и таласе, уплашио се јер више није имао комуникацију и контакт са Господом. И почео је да тоне.
Кад је видио да је готов, завапио је: „Господе, спаси ме!“, а Господ му је пружио руку и извадио га из дубине морске. Кад су ушли у лађу, опет се море утишало и вјетар је стао.
Похвално је то што је Петар урадио. Није могао одмах до краја доћи до Исуса, падао је и посртао све вријеме, као и сви апостоли, као и сви ми који идемо за Исусом, али никад није од Њега одустао, нити од тога да вјежба своју пажњу и усредсређивање ка Њему и Његовом лику, док на концу није постао велики Апостол Петар.
Овај данашњи дан Светог великомученика Димитрија кога прослављамо, насљедника Светих апостола и првих хришћана који је у то незнабожачко вријеме Римске империје исповиједио Онога у кога је бескрајно загледан и заљубљен био, опомиње нас на то. Није се бојао никаквих пријетњи овога свијета и околности које су се надвиле над њим. И тако је предао своју душу Господу, Који је послије од његовог тијела учинио најсилније мошти које мироточе до данашњега дана и безбројна, велика, несагледива и величанствена чуда творе. Нема коме се није јавио и коме није помогао.
Порука овога дивнога празника, дана и славе јесте да никада не одустајемо од тог пута за Христом. Да се, колико год можемо, утврђујемо у вјери док не будемо тврдим, кријепким и снажним стопама по мору овога живота ходили ка Њему, Луци нашега спасења. Гдје ћемо се срести са свима светима из рода нашега и са праведницима одпамтивијека до данашњега дана, те бити прибројани, ако Бог да, милошћу Божијом, Његовом љубављу и благодаћу, нашој вјечној и небеској отаџбини којој тежимо — у Небески Јерусалим, у Царство Небеско, гдје ћемо славити Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава у вјекове вјекова. Амин.