Јутро сване и када отворимо очи, крећемо ужурбано да корачамо јер можда нећемо стићи све обавезе да завршимо, ако застанемо бар на тренутак. А када схватимо, да је већ одавно било време да застанемо? Када нам болест покуца на врата? Када изгубимо некога блиског? Или можда када изгубимо себе?
„Високо цени сваки удисај јер се он неће вратити“ – Атонски старац Антоније. Време тече неумољиво, сат као да куца брже и њему се жури, баш као свакоме од нас, али ти откуцаји не одузимају његово време, само наше. Сат ће куцати, са нама и без нас, а ми треба да се размислимо, ценимо ли довољно сваки његов откуцај. Људи немају времена да стану, а запитају ли се некада куда журе? Сви идемо на исто место, само не сви истим корацима, нити истим путевима, не носимо ни сви исти терет на леђима. Свакоме је његов најтежи и повремено му се учини да је некоме лакше, али само ако погледа спољашњост. Унутрашњост показује стварно стање јер осмех често уме да превари, док се сузе сливају низ грло и завршавају на души. То нису оне које могу да саперу бол, већ оне које стварају поплаву и носе све пред собом.
Многи ће читајући приче о застајкивању, поставити питање „Када да успорим?“, али само другима, ретко себи. Неко не жури да би стигао, већ да би побегао од нечега, а најчешће оно од чега бежимо, смо ми сами. Само, од себе човек не може побећи, већ треба застати и пустити да га властита душа стигне.
„Човек је склон да правда своје грехе и оправдава своје поступке пред собом и пред другима. Али право искушење је стати пред сопствену савест и пред лице Божије без икаквих маски и изговора, и признати своју слабост“ – Патријарх Павле. Морамо се суочити и увидети да вапимо за миром, а онда упутити поглед ка небу и потражити помоћ. На небу је много оних који би нам помогли, више него на земљи, оних који нам осветљавају путеве када нисмо свесни таме у којој лутамо, а још мање оне која лута у нама, који нас буде онда када уснули корачамо ивицама литице, који повремемо поставе зид пред нас да бисмо се отрезнили и вратили у стварност, пре него што заувек одлутамо од себе.
Вече је време да се застане, време када се све умири, када се чује онај сат који и даље упорно подсећа на пролазност, али много јаче срце које бије и говори о свој тежини која прети да га угаси. Ноћ је време за ослушкивање шта нам говори наша унутрашњост, а онда када чујемо долази најважнији моменат, да то поделимо са Господом.
„Молитва као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих“ – Димитрије еп. Херсонски. Молитва је време када све престаје, постојимо само ми, огољени пред небесима, пуни захвалности за нови дан, родитељски осмех, дечији загрљај, све оно чиме смо даровани, али и страха, да ли смо грешнији вечерас већ што смо јутрос били, јесмо ли нахранили своју душу или откинули комад нечије, да ли смо прешли преко нечијег бола, а да то нисмо ни приметили? Онда отвореног срца молимо за опроштај и искрено се кајемо.
То је застајкивање које је највредније за једног човека, свака молитва нас чини јачим, мудријим и чистијим, свака реч се записује у нама и онда када се нађемо пред искушењима, молитва је оно што нам не дозволи да им подлегнемо. „Свако искушење почиње од једне мисли коју примимо у свој ум. Ако ту мисао одмах не одбацимо молитвом, она се развија у жељу, жеља у дело, а дело у грех који заробљава нашу душу“ – Старац Тадеј Витровички.
Ако мислите да нема наде, да нема времена, застаните браћо и сестре, помолите се јер је наш спас у молитви.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“