„Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Господњих“ (Мт. 4, 4), а једна од тих спасоносних речи јесте и Спаситељев позив да делатно сведочимо нашу веру: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом“ (Јн. 13, 35). Речено је сви, како би се показало да је христолика љубав језик хришћанске личности, односно, језик који разуме сваки човек и свеколика твар. Љубав је најчистије око у коме се открива сва лепота Личности Христове. Имати љубав значи имати у себи ону центрипеталну силу, која проналази и привлачи све оно што је добро. Љубављу се стиче истинско Богопознање, чија је природа не само надчулна, већ и надумна: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који Га љубе“ (1Кор. 2, 9).
Савремени човек живи ужурбаним начином живота, понекад нам делује да немамо довољно времена ни за себе саме, а камоли за наше пријатеље. Сваки наш дан испуњен је кретањем, корацима, погледима и сусретима у пролазу. У времену у којем живимо, када смо сви негде ужурбани, загледани у своје обавезе, бриге и екране, лако заборавимо колика се тајна и колики благослов крију у једном обичном, искреном сусрету са другим човеком. Често пролазимо једни поред других као сенке, не примећујући да у сваком човеку којег сретнемо стоји цео један свет, једна непоновљива личност у којој је утиснут лик Божји.
Односе са пријатељима и драгим људима (пре)често темељимо на комуникацији посредством савремених информационих технологија. Стојећи пред овим изазовом који је свакодневно пред нама, призвани смо да поставимо питање: Да ли је без сусрета лицем к лицу могуће да спознамо дубину и ширину личности нашег пријатеља, брата или сестре? У Старечнику налазимо најконкретнији одговор: „Видео си лице брата свога и сестре своје, видео си лице Божје“. Из ове поуке која је изнедрена у атмосфери подвижничког етоса, постаје нам јасно да је ближњи наш рај.
Ниједан сусрет није случајан. Свака особа која уђе у наш живот, макар и на тренутак, доноси нам прилику да покажемо љубав, пажњу, доброту и све врлине којима бисмо требали да будемо украшени. Човек није створен да буде острво, изоловано и само себи довољно. Тек у заједници, у погледу пуном топлине, у стиску руке и у топлој речи, ми постајемо целовити људи, јер се у лицу нашег ближњег огледа Творац, који нам кроз друге људе шаље своју утеху, помоћ и благослов. Да би сусрет са нашим пријатељима био благослов, потребно је да отворимо своје срце. Када некоме приђемо чистог срца и без користољубља, тада и најкраћи разговор постаје молитва, а најобичнији сусрет постаје празник.
Недавно сам доживео управо такву лепоту празника сусрета. У амбијенту земунске префињене архитектуре, уз звук звонâ која радосно звоне са земунских храмова, један новембарски сусрет постао је прави празник прожет неотуђивом радошћу. После више од десет година, сусрео сам лицем к лицу сестру и пријатеља, ону која је целокупан свој живот ставила у оквире служења нашој Цркви, актуализујући тако речи светог Кипријана Картагинског: „Коме Црква није мајка, томе Бог није отац“. Служећи неуморно Цркви, тихо, ненаметљиво, смирено, предано и постојано, она сведочи да је и у данашњем времену могуће остварење императива на који нас позива завршна прозба Велике (мирне) јектеније на сваком богослужењу: „…сами себе, једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо“.
Више од два сата разговарали смо искрено, срдачно, са пуно пажње и љубави према Цркви и њеној мисији. У току нашег разговора сетио сам се речи преподобног Јустина ћелијског: „Када говорим о вечности, заборавим на време“, ваистину, тако је и било. Дружење и разговор у којем није било ни мрвице празнословља, нити осуђивања, постао је раван благодарственој молитви Господу што нас је призвао да раме уз раме, свако на свој начин и са повереног му места, служи нашој светој Цркви.
Пуно ми је срце због овог сусрета и дружења, иако знам да ништа не бива случајно, већ је све израз неисказаног промисла Божјег. Неки сусрети, разговори и дружења, ваистину, остављају велики траг, јер тамо где су искреност и христолика љубав, тамо су и душекорисни плодови. У лику своје сестре и пријатеља препознао сам искусног прегаоца савремене мисије наше Цркве. Следујући речима богомудрог апостола Павла: „У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе“ (Рим. 12, 9-10), сведочим оно што сам недвосмислено препознао: Тако млада, а већ обогаћена искуством, тако тиха и смирена, а у проповеди громка и неуморна. „Како су величанствена дела Твоја Господе“ (Пс. 103).
Тако је један сусрет постао празник, а један разговор је прерастао у благодарствену молитву. Зато, отворимо добро духовне очи, заронимо у дубину Божје љубави и ослушнимо шта нам то Господ поручује кроз наше пријатеље.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“.