ПИШЕ: Митрополит солунски Филотеј
Јеванђељски одељак, са причом о богаташу и убогом Лазару (Лк. 16, 19–31), представља потресно откривење човековог односа према истини Божјој.
Завршна реченица Христова — „Ако не слушају Мојсија и пророке, неће поверовати ни ако неко из мртвих васкрсне“ — није само констатација, него снажан позив на духовно буђење. Она нас подсећа да се вера не заснива на спољашњим знацима и чудесним догађајима, већ на унутрашњој слободи човека.
Ово, наравно, не значи да Христос одбацује чудо — напротив, чудо је често печат Божанског присуства. Али, како истиче Свети Јован Златоуст „не спасавају чуда, него вера“. А права, истинска вера није плод спољашњег утиска или задивљености, него је плод унутрашњег преумљења и преображаја срца.
Она се рађа у слободном срцу, ослобођеном од зависности и страсти, које уме да слуша и да прихвата риеч Божју, а не у срцу које тражи спољашње, задивљујуће доказе. Богаташ из Јеванђеља моли за чудо, да се његова браћа спасу, али му Авраам одговара да већ имају „Мојсија и пророке“ — тојест, риеч Божју, која је сама по себи довољна за спасење.
У нашем времену, у коме преовлађује жеђ за „аутоматским“, „натприродним“ и „упечатљивим“, реч Христова остаје дубоко савремена. Вера није плод спољашњих појава, већ плод слободне послушности и духовног размишљања.
Као што нас учи наш сапокровитељ Свети Григорије Палама, „онај који не познаје Свето Писмо, не познаје ни Христа“. Зато је верник који не проучава Свето Писмо, који се не храни небеским хлебом и не живи унутар тела Христовог, лако изложен сваком „новом знаку“ или „тајанственој поруци“ која обећава лаку и површну сигурност.
Црква нас позива да се са поверењем ослонимо на живo тело Христово, на свето Предање, на богоносне оце и на одговорне пастире који са расуђивањем тумаче реч Божју. Вера није лично осећање нити индивидуално надахнуће, већ заједница, однос послушности и поверења у оквиру живота Цркве.
Ако, дакле, не остајемо верни животу Цркве, ни васкрсење мртвога неће нас уверити. Истинско искуство васкрсења није спољашњи догађај, већ унутрашње преображење које започиње у срцу што са смирењем прима реч Божју, проучава Свето Писмо и живи у Цркви (дакле, саборно).
Управо тамо се догађа право чудо — чудо вере које просвећује, преображава и ослобађа човека од сваке зависности од „чудотворства“.
*Из литургијске беседе Митрополита солунског Филотеја на јеванђелску причу о богаташу и убогом Лазару (Лк. 16, 19–31).