Постоје речи које, иако изговорене пре много векова, и данас звуче актуелније него икада. Једна од њих припада апостолу Павлу и налази се у посланици Галатима (Гал. 2, 16–20): „ А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Ова кратка реченица сажима у себи читаву космотеорију (погледа на свет): човеков живот добија смисао не онда када се врти око самог себе, него када постане место присуства Бога.
Већ у 4. веку, Свети Јован Златоуст објашњавао је ове речи на начин који не оставља недоумицу: „Шта значи ‘не живим више ја’? То значи да је Павлово сопствено хтење нестало; није више желио ништа своје, већ само оно што хоће Христос. И то је савршени знак истинског живота“ (PG 61, 624). За Златоуста, ове речи значе прелазак из егоцентризма (саможивости, самољубља) у слободу љубави. То је слобода у којој се личност човека не поништава, већ се напротив, испуњава, јер престаје да буде затворена у уско „ја“ и отвара се слободно вољи Божјој.
Вековима касније, у 20. веку, ову Павлову визију допуњује преподобни Софроније Есекски (+1994): „Што више Христос живи у нама, то се више шири наше срце, обухватајући читаво човечанство. Наше самољубиво „ја“ се смањује, а расте живот Христов у нама.“ (Софроније Сахаров, „Видећемо Бога као што јесте“).
Тако преподобни Софроније показује да се израз „Христос живи у мени“ односи не само на лично спасење, него и на способност човека да загрли читав свет срцем Христовим. То је, дакле, једно егзистенцијално преображење, које уклања границе индивидуалности и чини човека отвореним према другима.
Правећи сада корак ка данашњици, не можемо а да се не запитамо о духу времена у којем живимо. Живимо у свету у којем се „ја“ свакодневно истиче и уздиже. Од друштвених мрежа па све до радног окружења, наше друштво подстиче самопромоцију, надметање и непрестану потрагу за личним успехом, док истински однос са другима све више бива гурнут у страну, чија је најчешћа последица тога осећај и доживљај усамљености, тескобе и дубоке унутрашње празнине.
Међутим, Павлова реченица „Христос живи у мени“ може постати одговор на многе безизлазе нашег времена. Тако, у породици она може да значи да стављамо другога испред себе; на послу – да радимо поштено и са духом служења; а у друштву – да градимо мостове и рушимо све зидове који нас раздвајају.
У свету који обожава „ја“, апостол Павле нас подсећа да је најсмелији чин слободе управо да кажемо: „Живим, али не више ја.“ То је заиста револуционаран позив: човек не проналази себе тако што затвара свет напоље, него тако што отвара своје срце Ономе који је Љубав. И тада почиње истински живот — живот који постоји само као заједница и однос. А то је, у ствари, Црква: живот са Христом и са другима.
*Ауторски текст Митрополита солунског Филотеја објављен у часопису „Makedonia tis Kiriakis“. Текст се по први пут објављује на српском језику.